Vesna Petković Pešić rođena je 1983. godine u Odžaku u Bosni i Hercegovini, a živi i stvara u Vlasotincu. Poeziju i prozu piše još od detinjstva. Dobitnica je nekoliko nagrada za poeziju, a zastupljena je u brojnim zbornicima pesama. Kratke priče i kolumne publikuje na različitim internet portalima. Objavila je  zbirku pesama „Mesec i ja” i roman „Ludak i bezimena”. Kao članica Književnog kluba „Rosulja”, redovno nastupa na kulturnim manifestacijama. Ove godine uspešno je zakoračila i u glumačke vode kao članica KUD „Siniša Janić”.

Vesna je počela da piše u ranom detinjstvu; čak se seća i trenutka kada je počela magija stvaranja.

„Odlično se sećam tog trenutka. Imala sam nešto više od pet godina, naučila sam da pišem i spontano odlučila da napišem priču. Priča je bila inspirisana jednom epizodom crtanog serijala Tom i Džeri i sastojala se od nekoliko rečenica ispisanih nejednakim slovima na papiru. Ali ono što je meni bilo najupečatljivije bio je osećaj koji je izazvala u meni – spoznaja da sam stvorila nešto, da to mogu. Čudesno, magično iskustvo. Mnogo mi je značilo i to što je moja mama podržala te moje prve spisateljske korake, ma koliko oni bili naivni i smešni. I eto, tu magiju stvaranja osećam i danas kad pišem, kada u sudaru između mene i sveta, iz kovitlaca emocija i društvenih okolnosti, nastaju neki novi svetovi, karakteri i odnosi”, odgovorila je sagovornica.

Njeno rano detinjstvo vezano je za Bosnu, iz koje je njena porodica zbog rata izbegla u Vlasotince, očevo rodno mesto. Nameće se pitanje kako su ti „rani jadi” uticali na njeno odrastanje.

„Dete nije potpuno svesno svega što se dešava oko njega i u njemu; kao da ima štit koji mu brani da potone. Verujem da me je to spasilo velikih jada baš u periodu kada se sve to dešavalo. Međutim, kasnije, kada je taj štit pao, shvatila sam da su i rat, i preseljenje, i prilagođavanje novoj sredini i te kako uticali na mene kao ličnost, a samim tim i na mene kao stvaraoca. Kao da sam u emotivnom smislu još dugo ostala zaglavljena u tom međuprostoru između detinjstva i odrastanja u okolnostima koje su me zadesile. Zato su moja dela istovremeno puna života, intenziteta i boja sa jedne strane, ali i mraka, bola i melanholije sa druge”, seća se sazrevanja.

Vesna Petković Pešić, uslovno rečeno, ima dva zavičaja – Odžak i Vlasotince. Logično je pitanje da li se oni sukobljavaju u njenom stvaralaštvu ili se međusobno dopunjuju.

„Ja zapravo ne osećam ni jedan ni drugi grad kao zavičaj u klasičnom smislu, valjda zato što mi je detinjstvo bilo prekinuto baš u osetljivom trenutku, u devetoj godini. Nisam imala vremena da potpuno osvestim sve što me vezuje za Odžak, a zbog stresnih okolnosti oko preseljenja, nisam nikada uspela da se vežem za Vlasotince. Tako je moje osećanje prema oba grada prilično ambivalentno. Iz jednog sam pobegla, iz drugog sam oduvek želela da pobegnem. Ali i jedan i drugi su deo mene, a od sebe se ne može pobeći. Nisu moji, a moji su u isto vreme. Učim da prihvatim tu dualnost u sebi”, objasnila je.

 U vremenu hiperprodukcije, retki su pesnici koji godinama čekaju da objave svoju prvu samostalnu knjigu kao što je Vesna.

„Za sve u životu postoji pravi trenutak i jednostavno osetiš kada on dođe. Trebalo je dosta vremena i iskustava da sazrim i kao ličnost i kao stvaralac. Iskustva te oblikuju i teraju da upoznaš sebe, dok vreme donosi mudrost i poverenje u sopstvenu intuiciju. Nisam neko kome je stalo do kvantiteta, iako sam prilično plodan stvaralac. Nije sve što napišem vredno objavljivanja. Potrebno je da se poklopi dosta toga: da imam šta da kažem, da to precizno prenesem iz svog uma na papir i da sve bude oblikovano tako da ostane jasno i u skladu sa svim što ja jesam. Sa prvom samostalnom zbirkom „Mesec i ja”, znala sam da sam konačno uhvatila nešto vredno predstavljanja svetu, pa sam u skladu sa tim i postupila”, rekla je pesnikinja.

Književni uticaji su uvek važni za svakoga ko se bavi pisanjem, naročito u periodu poetskog sazrevanja.

„Na mene su veći uticaj imali prozni pisci. Kao dete sam obožavala avanturističke i naučnofantastične romane, kao i misterije. Ta kombinacija zapitanosti pred nepoznatim, skoka u tu nepoznanicu i njenog istraživanja – bilo u fizičkom ili psihološkom smislu – definitivno oblikuje atmosferu mnogih mojih proznih radova. Što se poezije tiče, postoje pesnici koje volim, ali nisam svesna njihovog direktnog uticaja na mene. U jednom periodu detinjstva, oko jedanaeste ili dvanaeste godine, bila sam veliki ljubitelj melanholičnih poetskih slika Vojislava Ilića, pa sam neko vreme pokušavala da pišem poput njega. Ipak, takvi direktni uticaji ne mogu da potraju; čovek je uvek u potrazi za sopstvenim, autentičnim glasom”, izjavila je Vesna.

„Za mene je važno, jer ja sam pre svega istraživač, potom pripovedač. Dok pišem, dočaravam sebi mnogo detalja: atmosferu, zvukove, boje, mirise, potom emocije, njihove razloge, duboke uzroke, kako su uticale na događaje, postupke, izbore… Spoljašnji i unutrašnji svet su uvek povezani, spoljašnji utiče na unutrašnji, ali ga i odražava. Svet je uvek isti, ali naš se doživljaj menja i to je ono što je meni najmagičnije u poeziji. Ta činjenica da taj jedan isti svet može biti ogledalo za toliko različitih duševnih sklopova, kao i mogućnost posmatranja svih tih odraza, za mene je neprocenjivo iskustvo ”, ističe sagovornica.

Oni koji su imali priliku da slušaju Vesnu dok kazuje svoju poeziju, primetili su dozu teatralnosti u njenom nastupu. Upravo to ju je, čini se, i odvelo ka novim umetničkim izazovima. Odnedavno se oprobala i u svetu glume, u predstavi „Bliži nebu”.

„Dar za govorenje poezije otkrila sam prilično kasno. Oduvek sam bila stidljiva, pa su mi javni nastupi i izražavanje sebe na taj način bili nezamislivi. Ali, u nekom periodu života shvatiš da je prevazilaženje sopstvenih granica vrlo korisno iskustvo za duhovni rast, pa se prepustiš tom talasu. Počela sam da pratim našu slem scenu i da povremeno učestvujem u njoj, što je zapravo bio i najdirektniji poetski uticaj na moje stvaralaštvo. Pisanje poezije za govorenje uživo uvek traži priču – iskrenu, beskompromisnu, onu koja se obraća nekome, koja traži povezivanje i ne mari za formalnost jezika, već za suštinu. Što se tiče glume, to se desilo spontano. Moji drugari iz Književnog kluba „Rosulja” uveli su me u taj svet. Gluma je sasvim drugačije iskustvo od recitovanja. Kad govoriš poeziju, čak i kad je tuđa, ti daješ deo sebe, svoj doživljaj, energiju i emociju. Kad glumiš, moraš biti sposoban da potpuno izađeš iz sebe i da na neko vreme postaneš neko sasvim drugi. Sa tim drugim likom moraš da uskladiš ton svog glasa, brzinu govora, akcenat i pokrete. Zahtevno je, ali i veoma stimulativno. Dopalo mi se“, podelila je svoje iskustvo.

Čuvena misao da se od poezije ne živi, ali se zbog poezije živi, jeste nešto što se prirodno nameće u razgovoru sa pesnikinjom.

„Ovo pitanje me je podsetilo na jedan anegdotski doživljaj. Pekla sam hleb tog dana i usput tragala za svojim poetskim biserima razbacanim po Facebook profilu, jer sam htela da ih sakupim sve na jednom mestu. Dok sam radila taj mučan posao, hleb mi je izgoreo, pa sam morala da zaključim da od poezije nema ‘leba. Šalu na stranu, smatram da se ne živi ni od poezije ni zbog nje – poezija se prosto živi. Jer, ‘poezija nije mrtvo slovo na papiru, ona uvek prati naš puls, ritam kojim krv kulja kroz naše krvne sudove. Poezija, to je život sam.’“, iznela je svoje mišljenje.

Naša sagovornica iza sebe ima i roman „Ludak i bezimena”, pa smo je pitali i o tom njenom delu.

„’Ludak i bezimena’ je roman za sve one koji vole intenzivna iskustva, introspekciju, psihologiju, filozofiju i preispitivanje društvenih normi – a sve to začinjeno magijom života na margini. To je priča o lutanju i traženju doma, van sebe i u sebi. Kompromis sa svetom ili potpuna izolacija? Strast i unutrašnji demoni u neprekidnom sukobu. Da li je ljubav dovoljna?“, pita se Vesna Petković Pešić.

 Na samom kraju, osvrnuli smo se i na njene planove kada je reč o daljem književnom stvaralaštvu.

 „Novi roman je u povoju, zbirka pesama u pripremi, nadam se da će biti objavljena na jesen. Radim i na unapređenju svog umeća govorenja poezije i načinu na koji je prezentujem. Mnogo planova imam u glavi, jedva čekam da sve to materijalizujem“, poručila je na kraju.