Rečenice su nam se stisle kao na mrazu, ostavljamo ih kao šifre, kao mobilne poruke, a to ugrožava duh i duhovnost. Sada smo u dobu škrtog jezika i brzog govora. Brojem značenja u jeziku, meri se moć nacionalne kulture. A, zavičaj pisca je zavičaj njegovog jezika. Normalnijeg odnosa prema sebi, čovek ne može da ima od vraćanja mestu rođenja, prvim izgovorenim rečima, maternjem govoru i materinim očima. Tamo je sve počelo, pa i književnost. Pisci su zaduženi da o tome ostave zapisnik, da ga overe i daju na čitanje, izjavio je književnik i akademik Miro Vuksanović na otvaranju 53. Borine nedelje u subotu uveče u Galeriji narodnog muzeja u Vranju.

On je dodao da smatra kako je „neobično što ima više smotri sa Borinim imenom, a mora biti jedna, neprekidna, autentična, kao što je pisac Božjih ljudi autentičan“.

„Molim vas, dobronamerno, da uvek pomislite i na nas koji nismo iz Vranja, a ima nas na stotine hiljada i više, koji smo u prošlom i ovom veku sa Sofkom, Koštanom, Mitketom i drugima, strasno, uzbuđeno, na potpuno drugi način, pomalo ljubomorni, sanjali Vranje pod mesečenom, pod lepotom reči koje se u Vranju izgovaraju. Hvala vam što čuvanjem Borine uspomene, čuvate i naše uspomene“, rekao je Vuksanović.

Govorio je o srpskoj reči, i o tome kako on maternju reč doživljava, tumači i oseća.

„Reči su jače od nas. Kada god na to zaboravimo, bivamo kažnjeni. Reči to vide jer su reči žive, one niču, dižu se, listaju i sazrevaju, ćute i galame. Pamćenja rečima niko ne može omeđiti. Promeću se i kroz nas i kroz sebe. Mi, zapravo, postojimo u rečima. Sve se menja, u tehničkom, u tehnološkom razvoju, u pronalascima, kodovima, čipovima, ali će uvek biti u središtu ono što je smišljeno i ono što je izgovoreno. Uzaludna su ubeđivanja da će se čovek toga odreći. Reč je čoveka povela na vodu. Dok ide za njom, neće biti žedan“, kaže Vuksanović.

Miro Vuksanović (Krnja Jela, 4. maj 1944.) je književnik, akademik SANU. Objavljuje romane, pripovetke, zapise i poeme.

Dobio je nagrade: Politikinu za kratku priču, Miroslavljevo jevanđelje, Prosvetinu, Oktobarsku, Borbinu Oskar Davičo, Nagradu Vukove zadužbine za umetnost, nagradu Svetozar Ćorović, Nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, Nagradu M. Panić Surep, Vukovu nagradu, Nagradu Laza Kostić i druge. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2005. godinu i Nagrade Meša Selimović za knjigu godine.
Bio je potpredsednik Matice srpske od 2004. do 2008. godine i upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu od 1988. do 2014. godine. Direktor je Biblioteke SANU od 2011. godine, predsednik Zadužbine „Ivo Andrić“, tvorac „Semolj“ trilogije.

Akademik Jovan Delić, rekao je da „iskazuje najviše poštovanje prema Borinom Vranju“.

„Ovdje smo u Vranju Stankovićevom. U čast ovoga mjesta, ovih ljudi, iskazujem najviše poštovanje prema Borinom Vranju, piscu kome hodočastimo, Bori Stankoviću, i piscima o kojima govorim u svom eseju, Ivi Andriću i Miru Vuksanoviću. U pogledu tragične, uklete, vranjske lepote, Bora Stanković je pravi preteča Ive Andrića“, rekao je Delić.
Jovan Delić (Borkovići, Piva, Crna Gora, 4. oktobar 1949.) glavni urednik Zbornika Matice srpske za književnost i jezik od 2000. godine, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i upravnik katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, član SANU.

Uredio je niz zbornika radova u ediciji „Poetička istraživanja” na projektu „Smena poetičkih paradigmi u srpskoj književnosti XX veka. Nacionalni i evropski kontekst”, kao i zbornike radova sa Ćorovićevih susreta „Srpska proza danas”, odnosno zbornike o savremenim pesnicima, na kritičkim raspravama „Simpozijum kritike” književnih suseta „Pjesnička riječ na izvoru Pive”.

Borina nedelja završava se u petak 29. marta, dodelom nagrade „Borisav Stanković“ ovogodišnjim dobitnicima Branimiru Šćepanoviću i Siniši Kovačeviću.