LESKOVAC OD KASABE DO SRPSKOG MANČESTERA – PRIČA O BERDIĆIMA

Američki san ostvario u Leskovcu

Od sitnog trgovca do fabrikanta i prvog vlasnika bioskopa

Aleksandar Berdić je jedan od onih Leskovčana koji je po odlasku Turaka iz Leskovca počeo da se bavi trgovinom, koristeći vekovna iskustva osvajača, ali se nije obogatio preko noći, nego je put od sitnog trgovca do jednog od najvećih, pa kasnije do suvlasnika fabrike, vlasnika prvog bioskopa, dve vile i ogromnog imanja trajao od 1880. do 1944. godine, kroz dve generacije, oca i sina, čiji je životni  put ovog drugog dostajan romana i filmskog platna.

Aleksandar Berdić

Ovo je samo jedna od stotinu priča o Leskovčanima, onima koji skoro da nisu znali ni da čitaju, ali su udarili temelje kasnijem „srpskom Mančesteru“, ovo je priča o njihovim sinovima solunskim ratnicima koji su se školovali u inostranstvu, vraćali u Leskovac i od kasabe pravili grad. Ovo je priča o Berdinima kojih više nema u Leskovcu, a na čije bogatstvo i uticaj još podseća raskošna kuća u Nušićevoj ulici, kod vojne ambulante i ruine tekstilne fabrike „Resort“.

Deda Aleksandar i baba Aleksandra s malim Aleksandrom i njegovom majkom ispred kuće u Nušićevoj

U udobnom stanu Aleksandra Petrovića Berdića (86), koji nosi i ime i prezime svog dede, rodonačelnika, razgovaramo u Vrnjačkoj Banji. Ovaj diplomirani stomatolog u penziji, koji svoje godine odlično nosi, živa je enciklopedija svoje porodice, ali i industrijskog Leskovca. Rastao je u izobilju, seća se toplog doma i društva njegovog oca i majke, ali i potonjeg teškog života. Insistira da krenemo od početka priče, od dede Aleksandra i babe Aleksandre – Sande.

„Lepa su imena imali“, komentariše s osmehom u startu čovek gospodskog držanja dok polako otvara požuteli porodični album.

Kuća u Nušićevoj danas

Njegov deda Aleksandar prezivao se Dimitrijević i poreklom je iz nekog sela iz okoline Leskovca. Baba Aleksandra, stara Leskovčanka, prezivala se Berdić, pa je porodica koristila i jedno i drugo prezime. Deda se, praktično, prizetio i prihvatio nadimak tazbine – Berdini. Imali su tri ćerke – Julijana Jula, Ljuba i Verica i najmlađeg Jovana, Aleksandrovog oca.

Očeva fotografija kao amajlija

„Deda je 1880. godine krenuo s biznisom, odnosno, sa sitnom trgovinom životnih namirnica, koje je kupovao na veliko u okolnim gradovima a prodavao u Leskovcu na malo. Istovremeno je kupovao njive i vinograd u okolini Leskovca i sagradio veliku kuću u Nušićevoj ulici koja tu i danas stoji. U toj kući se 1890. godine rodio moj otac Jova. Prostrana kuća, sa magazama pogodnim za skladištenje povrća. Kasnije je deda i otac sagradili i vilu u današnjoj Norvežanskoj ulici, gde su se bogatiji ljudi selili podno Hisara“, priča Aleksandrov potomak i imenjak.

Jovan Berdić ispred svog bioskopa
Jovan Berdić Sin Jova se vrlo mlad uključio u očev posao. Sa 20 godina on je već bio iskusan trgovac.

„Ćerke su se poudavale, svaka je dobila dobar miraz, a najmlađi Jovan se posvetio biznisu. On bi nedeljama bio odsutan od kuće. U Vranju, Nišu, Pirotu i u drugim mestima je kupovao poljoprivredne proizvode i vozom ih slao dedi. Posedujem njihovu prepisku gde otac objašnjava koliko groša košta kilogram pasulja ili luka, na primer“.

Otac Jova bio je i predsednik Pevačkog društva „Binički“

Deda Aleksandar je bio i „rakidžija“, kako se na jednom dokumentu potpisao. Naime, proizvodio je i rakiju i vino, pa su podrumi bili puni s buradima raznih zapremina, kojih se njegov unuk i danas seća. „Rakija i vino odlazili su kupcima u suprotnim smerovima od poljoprivrednih proizvoda. Uglavnom, bogatstvo se gomilalo jer se otac povezao sa jačim trgovcima u Leskovcu. Kako je raslo bogatstvo, rastao je i njihov ugled u gradu na Veternici“, priča naš sagovornik.

Prvi levo Jovan Beredić, zadnji desno Blaško Kuca

Berdići nisu samo radili, već su znali i da uživaju. Godišnje odmore provodili su u Vrnjačkoj Banji, tada mondenskom letovalištu, o čemu svedoče više sačuvanih razglednica iz 1909.godine.

No, dolaze Balkanski ratovi i sin Jova je mobilisan. Usledio je Prvi svetski rat, golgota preko Albanije i mladić završava na Krfu. Kao i mnogi mladi i izgladneli kosturi i on biva sa Krfa brodom prebačen na oporovak i školovanje u Francuskoj, a iz Francuske 1920. odlazi preko okeana u Ameriku.

Jovan Berdić u Americi

„U Americi, tačnije u Njujorku, je proveo 10 godina. Sve vreme se dopisivao s roditeljima i sa prijateljima iz Leskovca. Ne znam tačno šta je radio, ali je izvesno da se dobro snalazio i da je zaradio“, priča Aleksandar i pokazuje fotografije svog oca iz Amerike.

Brod kojim je Berdić otišao u Ameriku, dole kuća u kojoj je Jovan živeo u Njujorku

U Leskovac se vratio 1931.godine, otvorio prvi pravi bioskop „Tonkino korzo“, tamo gde je nekada, kako tvrdi naš sagovornik, bio bioskop „11.oktobar“,  i deo zarađenog novca uložio u tekstilnu „Kucinu fabriku“, koja je će kasnije dobiti ime „Resort“, i tako postao treći partner.

„Za razliku od današnjih generacija koje beže iz Srbije, ratne generacije moga oca su se iz inostranstva vraćale da podignu Srbiju svojim znanjem stečenim u svetu. Nastavljali su tamo gde su njihovi očevi stali ili bi pokretali sopstvenii biznis. Tako je Leskovac od palanke postao jak ekonomski centar između dva svetska rata“

„Tu fabriku su od oca Dragutina Stankovića Kuce nasledili njegovi sinovi. Moj otac Jova družio se više sa starijom Blaškom. Kada je otac postao treći partner, fabrika je bila u velikim dugovima, a proizvodnja smanjena. Preuzeo je na sebe ulogu menadžera, praktično, predstavljao fabriku pred poslovnim partnerima i bankama. Za kratko vreme preduzeće je ojačalo i postalo jedno od najjačih među tekstilnim gigatima tog vremena. Međutim, kada su 1941. došli okupatori, Blaško raskida partnerstvo s mojim ocem, opet zbog smanjenog obima posla. No, otac nije ostao besposlen s obzirom da je njegov bioskop sve vreme radio. Pre njegovog bioskopa postojao je Slavujev bioskop, ali je on radio u sklopu kafane. Očev bioskop bio je prvi pravi bioskop u Leskovcu sa najmodernijom Simensovom aparaturom i sa 400 sedišta u ogromnoj sali“.

U tom bioskopu su se prikazivali najmoderniji filmovi i oni iz nemog i zvučnog perioda. Uživalo se u glumi Rudolfa Valentina i Grete Garbo, ali su prikazivani i nemački, francuski, ruski i engleski filmovi.

„Otac je veoma voleo filmove i filmsku industriju, verovatno je ta ljubav rođena u Americi. Pričao mi je da je bio u istoj njujorškoj bolnici kada je Valentino umro 1926.godine. Sećao se histerije koja je vladala, cveća koje je stizalo. Pričao je često o tome“, priseća se Jovin sin.

Aleksandar s ocem Jovanom u zlatnim vremenima

Deo tog bioskopa bio je oštećen 6.septembra 1944.godine u savezničkom bombardovanju, ali život porodice Berdić menja se iz korena dolaskom komunista na valst. Preko noći se srušio stari svet, stari način života. Oni koji su krvarili u Prvom ratu i od Leskovca napravili grad drugi po ekonomskoj snazi u Srbiji, postaju državni neprijatelji, hapse se i partizanski sudovi ih osuđuju na smrt. Mnogi su streljani, neki preživeli…

„Moj otac mogao je da odsanja ’američki san’, ali su mu Srbija i Leskovac bili draži od svetlosti Njujorka“

Berdići nisu, na sreću, doživeli tu sudbinu, ali i njihov život se menja iz korena, tim pre što je Jova umro 1945.godine. Njemu je bilo 54, a Aleksandru 11 godina, dok je njegova sestra imala dve godine manje. O njima se brinula majka Desanka, udovica nedovoljno upućena u poslove svog supruga.

„U našu kuću useljavaju se neki ljudi. Smešten je, zapravo, Glavni štab i porodica komandanta tog štaba Radisava Arizinavića, poručnika. Tu je živeo do 1948.godine, a posle njega stalno su se useljavali neki drugi ljudi. Majka, sestra i ja živeli smo u jednoj sobi s kuhinjom. Bila su to vema teška vremena. Da bi nas iškolovala i da bi sestru udomila, majka je prodala vilu pod Hisarom, imanje od dva hektara, vinograd, i još mnogo toga“, priča Aleksandar Berdić.

On i sestra završili su gimnaziju. Sestra se udala u Lebane, a on je nastavio studije stomatologije u Beogradu i diplomirao 1961. godine. Posle studija je nekoliko godina radio u Sloveniji, a potom otišao u Švajcarsku gde je radeći kao stomatolog stekao penziju.

„Kada sam se vratio izabrao sam da živim u Vrnjačkoj Banji, tamo gde su moji baba i deda s ocem dolazili na letovanje“, priča Aleksandar u svom stanu nove zgrade kraj Doma zdravlja.

Deca Berdića ispred vile na Hisaru

Kuća u kojoj su živeli Berdići u Nemanjinoj ulici prodata je katoličkoj crkvi 1964. godine. Aleksandrova majka je u njoj živela sve do smrti 1972. godine, po sporazumu sa kupcima. Ta kuća i danas stoji na istom mestu i danas je jedna od najlepših u ulici. Kapija se otvara samo kada su mise.

Ovako danas izgleda „Kucina fabrika“, potonji „Resort“

U Leskovcu nema više Berdića. Aleksandar ima sina koji živi u Sloveniji, a njegova sestra ima naslednike u Lebanu. Aleksandar se ne seća tačno vile na Hisaru, zaboravio je i vinograd i veliko imanje, a fabrika „Resort“, odnosno, „Kucina fabrika“, davno je urasla u korov.

I iza vrednih, uglednih i imućnih Berdića ostala su sećanja i priče, deo lokalne istorije, koja se s vremena na vreme pomene, slavna istorija iz koje, izgleda, ništa nismo naučili.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

28 komentara

  • Treba objaviti jos ovakvih prica. Da saznamo o zivotu nasih sugradjana. Ocigledno je da ono sto nijedan okupator nije unistio, to su uradili komunisti posle rata.

    49
    10

    • Napravljeno bogatsvo na račun u to vreme vrlo čestog poroka i dozvoljene i opšte prihvaćene droge – alkohola.
      Koliko li je majki, očeva, žena i dece zaplakalo zbog toga?! Ne možeš da uništavaš tuđe porodice a da očekuješ da tvoja procveta.

      18
      27

      • tad mozda to al nikog na silu nije tero da uzima..covek je prodavao legalno sto nije slucaj sa drogom danas koja nije legalan bizinis…a ima je vise nego alkohola…nista covek nije unistavao osim ove vlasti koja dozvoljava danas drogu na svakom cosku…a panduri okrecu glavu…

        16
        13

  • Lepa i tužna priča… Komunizam je najgore zlo koje je zadesilo ovaj narod, koji i dan danas plače za istim… Zamislite Leskovac, da komunizam nije vladao… Kakav bi to Grad i industriski centar bio…

    37
    17

    • Ево, замишљам… Наша ситна деца од 7-8 година би радила у фабрикама, родитељи би падали ко снопље покошени туберкулозом а ти би сигурно био кмет, председник општине и могао би да се нафатираш више од било ког комунисте.

      33
      22

      • О чему ти баљезгаш, комунистичко зло је унаказило овај народ и државу, и једина земља на свету где се и даље плаче за црвеним бандитима је Србија…. Више побили Срба и отели него турци за више векова….

        26
        19

      • Kako lupaš!!! Da ti nije mrskih komunista źiveo bi na planinu u tuglu sa prasci i kokoške. Jedino svetlo bi imao na gas lampu i to tek kad zaradiš za gas.

        5
        5

    • haha …pa evo vidimo kakav je, nije potrebno zamisljati!

      10

      • ha ha ha, pa stvarno, šta ima da zamišljamo. Komunizma nema već trideset godina.
        Tako će se nekad za 50-70 godina pričati bajke o sadašnjim sposobnim velikim preduzetnicima, investitorima, onima koji su u dilu sa državom bili oslobodjaani dugovanja za porez, komunalije, onima koji su zimali ogromne kredite a nisu ih vraćali, onima koji prijavljene i neprijavljene radnike drže na hlebu i vodi…

        8
        1

  • НЕМОЈ ДА ЗАМИШЉАШ МОЛИМ ТЕ
    Vidi se da nisi mnogo informisan. Svaki bogati trgovac je pomagao siromašnima, posebno kada su bolesni. Što se tiče tuberkuloze, tu nije bilo izuzetka. Od tubrkuloze umirali su i bogati. Definitivno komunistička propaganda.

    21
    15

    • Sjajno. Ako gazda, gospodar tvog života odluči da ti da šansu de se lečiš, onda ćep se lečiti. U socijalizmu, čak i istočnom real-socijalizmu ti zdravlje nije zavisilo od milosti gazde. Plaćao si doprinose za zdravstvo i bila ti je dostupna svaka zdravstvenu pomoć.
      Eee moji monarhisti i obožavaoci romantičnih pričica o „Zlatnom dobu“ izmedju dva rata. Evo, i sada ga opet do\ivljavamo.

      19
      6

    • Ocigledno niko nije informisan kako se sagradila crkva usentru grada SveteTrojice. Da nam je nije mozda dtzava sagradila nego se udruzili industrijalcii podigli svetinju za pravoslavi narod.

      2
      8

      • Jaka korist, samo da hranimo zdrave i prave neradnike u crnom.

      • E fala ti brate verniče. Ne bi bilo vere da nije nekima omoguċeno da se obogate. U pravu si, to je vera. Takve „vernike“ Hristos je tukao korbačem.

  • Kuca u Nusicevoj jedna od najlepsih u gradu.

    11
    4

  • U njoj je danas Katolička crkva.

    7
    8

  • kakav crni „američki san“? jel stvorena u leskovcu neka velika korporacija na svetskom ili barem državnom nivou? ovo je bilo kolko vidim najobičnije trange-frange životnim namirnicima, verovatno na monoplističkim osnovama u donedavno otomanskoj provinciji.

    11
    1

  • Drago mi je da se jos panti,kada je deda bio glavni u leskovcu,ponosno nosim jos svoje prezime

    8
    3

  • Kako ste negativni u komentarima. Nije ni cudo sto smo tu gde smo. Ne razumem omalovazavanje. E sada su ovi sto se zovu botovi uspesni poslovni ljudi.

    3
    8

    • Jeco ili urednice, nema ovde omalovažavanje i nije ništa lično. Čitajte malo, pre razgovora sa bilo kim savladajte materiju.
      „Koristeći se privrednim poletom posle rata, vezama s državnim aparatom i stranim kapitalom, a na drugoj strani viškom jeftine radne snage i prirodnim bogatstvima zemlje, srpska buržoazija doživljavala je uspon, izazivajući zavist suparničkih buržoazija drugih naroda, posebno hrvatske. Od sitnih bankara i industrijalaca, trgovaca koji su tezaurisali kapital nastajalo je građanstvo s većim prohtevima, novim stilom življenja, koje se sve više ugledalo na način života strane buržoazije. Ono je investiralo u nove pogone i poslove, ali sve više i trošilo, školovalo decu u inostranstvu ili domaćim ekskluziv-nim zavodima, gradilo letnjikovce, prikupljalo nakit, slike, staro oružje, izdvajalo se u klubove, kupovalo zemljišne posede.“
      https://www.seminarski-diplomski.co.rs/ISTORIJA/Kraljevina-Jugosavija-socijalno-ekonomske-osnove.html

  • Lepo je praviti ovakve clanke, jer ako neznas svoje korene neznas ni sta si ni ko si- bez obzira na bogatstvo u materijalnim stvarima koje posedujes.Jako je lepo a i korisno da ne samo mladi vec i njihovi roditelji procitaju knjige Save Dimitrijevica pa ce naci odgovore na mnoge stvari i o porodicama i vremenu u kom se zivelo i o komunizmo o kome pricate.Takvo je vreme bilo nasi dedovi i ocevi su dali zivote za ovo danas sto imamo pa nebih uporedjovala onu trgovinu i bogacenje u odnosu na danasnju kojima smo svi svedoci

    1
    3

  • U leskovac jos ima Berdica,ja znam devojku koja je ostala,iz njihove loze,i poseduje neka imanja u nasem propalom kraju,nazalost ,jedna od velikih imucnih porodica u leskovcu ,ali nazalost vecina njih su u inostranstvu i Beogradu nisu se snasli ovde .

    1
    5

  • Rdjavom svaka dlaka smeta.. ova se poruka odnosi na sve hejtere.
    .. šta god da ljudi napišu vi sve vidite nakaradno.. vama se ne ugadja.. A šta li ste vi u životu postigli.. predstavite se javno i napišite šta ste, ko ste i šta ste stekli i postigli. Aj ako smete.

vaš komentar