Почетком децембра, прошле године, тек неколико дана како је г-дин Драган Божа Марјановић устоличен  за в.д. лесковачког Народног позоришта, ја сам, заједно са Југом Томићем, обавио два прилично дуга разговора, са њим. Тада сам од г-дина Марјановића сазнао да се за 22.јануар 2019.год.  припрема премијера Стриндбергове трочинске трагедије „Отац“, а поводом 170 година од рођења великог шведског позоришног писца.

Аугуст Стриндберг (Штокхолм,22.1.1849-Штокхолм,14.5.1912), „један је од најзначајнијих европских драматичара друге половине 19. века, који је својим драмским делом знатно утицао на развој европске и светске драматургије и позоришта.“

Иако мислим да ова прослава има пре значај прославе једног истакнутог драмског писца него ли позоришта. Када је преводилац Стриндбергових дела Хари Карсон састављао књигу у којој су сабрана Стриндбергова дела, у уводу је рекао: „Ако је Ибзен Рембрант модерне драме у свом умећу сликања психолошког портрета, Стриндберг би био Пикасо – неуморна , проналазачка душа, изумитељ немачког експресионизма и театра апсурда.

Стриндберг је у исто време  био и натуралиста и симболиста, научник и мистик, скептик и проповедник Истине, аристократски сноб и припадниг пролетеријата.“ Као главне карактеристике Стриндберговог рада, синтезе његових драмских дела могу се издвојити: индивидуалистички и моралистички став према друштвеном поредку, истицање жене као друштвено јачег пола и идејни и драмски симболизам. Пишући о Стриндбергу немам за циљ испитивање до танчина нити препричавање његових драмских дела. 

Како сам се „ухватио“ само за једно Стриндбергово дело хоћу, врло конкретно, да о њему кажем коју. Стриндберг је свој драмски опус отпочео трочинском трагедијом „Отац“ (Fadren, написану1887), у којој на веома сугестиван начин и веома отворено говори о борби за превласт у браку између мужа и жене из које жена излази као победник, првенствено захваљујући својој безозбирности и лукавству.

Пишући ову драму и сам Стриндберг, у то време психијатрски  пацијент, имао је великих проблема у браку, јер је сумњао у очинство сопствене деце. Драма „Отац“ написана је недуго након што му се брак распао, и његова жена добила старатељство. ( Аристотелово је:„Нема мишљења без сопственог искуства.“)

Услови под којима је писао ову драму подстакли су  Стриндберга, како би у данашње време изјавиле феминискиње и представници НВО сектора, на мизогинију, због његовог односа према женама у овом комаду. Тај однос, женско-мушко, је код Стриндберга такав, јер је просто такав. Стриндберг поставља проблем брака као највиталнији проблем среће у животу; несрећно склопљен брак, брак без љубави, легло је пропасти људске врсте, док брак без узајамног поверења и духовне споне доводи до дуготрајног душевног мучења и до породичне катастрофе.Ако нема љубави у браку, већ га води ауторитет, једног од супружника, он (брак) је раније или касније осуђен на пропаст.

С.Б.: „ Не води нас кроз живот ауторитет, него нас води љубав и разумевање. Разумевање је капија која нам отвара улаз у љубав. Љубав можемо научити, са љубављу ми у ствари откривамо живот. Еротска љубав, све је ту!“ Нема недужних, кажем ја. Смирење и страх за друге су најтеже хришћанске врлине; зато што је страх за друге врло мало бољи од страха за нас саме. Да вас, драги читаоци, у ове Божићне благдане, опоменем: „Господе, подари ми смирење да прихватим ствари које не могу да променим. Храброст да променим оно што могу, и мудрост да схватим разлику.“ Само тако се чува брак.

Међутим,  г-ђа Лаура је хтела нешто много  више. Шта  то? Па, да објасним. (Ово моје, ипак, субјективно „читање“ драме, не узимајте, здраво – за готово.)

„Отац“ је драма која говорио о  г-ђи Лаури,  жени ригидних схватања, која успева разним смицалицама и лажима, а све ради свог интереса, чији је основни  циљ да убеди свога мужа Капетана да посумња у своје очинство,тиме га победи  и истера своју вољу. У тексту постоји реплика, коју изговара Пастор, иначе Лаурин брат, која (реплика) доста тога објашњава. Пастор: „Још док је била дете знала је понекад да се опружи као да је мртва све док јој се не испуни воља. А када би добила оно што је желела, одрекла би се тога, ако је то неки предмет, и изјавила да јој није стало до њега, него само да испуни своју вољу.“

Нелагоду, гадљивост и  женску окрутност према мужу, коју Лаура не крије, су сасвим довољни разлози да Капетан, односно Отац, човек од науке, као главни проблем трагичности своје породице, и узрочник сопствене трагедије налази у њиховим свађама и негирању његовог мушког поноса, што има за последицу ментални колапс, који га доводи до лудила.

Лаура све чини да би га довела у стање лудила. Докле иде Лаурина неосећајност према мужу довољно говори њен разговор са новопридошлим доктором. Лаура: „Зато осећам болну дужност да вам већ у овом првом сусрету откријем целу истину. Мој муж је душевно болестан.“ Из неба, па у ребра. Страшно. Она „зна Истину“ Доктор је сувишан, он је сада само сведок на њеном путу ка моралном и физичком  Капетановом уништењу.

Лаурино изазивање Капетана, је без имало моралних скрупула. Лаура: „ Мајка је ближа детету, пошто се пронашло да заправо нико не може да зна ко је отац детета. Ти не знаш јеси ли Бертин отац…Одакле знаш да ти нисам била неверна? Капетан, сатеран уза зид брани се као мало дете. Капетан: „Радио сам за тебе, твоје дете, твоју мајку, твоју послугу; жртвовао сам каријеру и будућност, подносио сам мучења, несаницу, немир за вашу егзистенцију, и коса ми је поседела, и све то само зато да би ти могла весело и безбрижно да живиш и под старост још једном да уживаш у свом детету. Све сам без роптања узео за себе, јер сам веровао да сам отац овог детета. То је обична крађа, најбруталније поробљавање. Примио сам на себе седамнаест година робије, а био сам невин.

Међутим, реплика која најсликовитије осликава поремећене породичне односе  у овој Стриндбергеровој трагедији, по неком мом схватању,  је  Лаурин одговор на Капетанову тврдњу: Капетан: „Омфало! Омфало! Сад се играш тојагом, док Херкул преде твоју вуну.“… Лаура: „ Не знам да ли сам икад мислила или смишљала то што мислиш да чиним. Може бити да је мноме овладао мрачни прохтев да те уклоним као сметњу; ако у мојим поступцима видиш неки план, може бити да је то и било, али ја тога нисам била свесна. Никада нисам размишљала о догађајима; они су клизили по трачницама који си сам положио и ја се осећам невином пред богом и својом савешћу, па ако то и нисам. Твоје присуство увек ми је тиштало срце као камен, све док срце није покушало да стресе тај спутавајући терет. Тако се то догодило и, ако сам ти нехотећи задала рану, молим те да ми опростиш.“  (Они који случајно не знају ко је била Омфала пронађите, ма где, и биће вам много тога јасније.) Итд., итд.

Да вам не препричаван целу трагедију. Свих ових дана свакодневно читајући ову трочинску драму, и сећајући се одгледаних представа са разним глумицама и глумцима, у улогама г-ђе Лауре и Капетана, пада ми на памет: Можда је онај бечки Јеврејин  био у праву. Ма не можда, већ сасвим сигурно! Највероватније,  оволике проживеле године у којима сам се свега нагледао, наслушао, а богами и свашта доживео, чине да све више верујем др Сигмунду Фројду и његовој чувеној сентенци: „Секс је корен свега.“

Ви драги читаоци, уверите се и сами: прочитајте Стриндбергову драму, најмање 3-4 пута, одгледајте представу и донесите свој суд. А када прочитате драму, , и након тога одгледате представу, како вам драго! Мислите на Фројдову поуку, док будете гледали драму, и у коментарима, након представе, напишите  шта мислите о томе. Може?

Ансамблу лесковачког Народног позоришта, који учествује у креирању представе „Отац“, желим много успеха.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

др Вјачеслав Нешић