Трудећи се да не пореметим хармонију топлог породичног дома, деца завршавају домаће задатке, супруга спрема вечеру, стављам улаз од слушалица у лаптоп и пуштам песму „Неко мора то да спречи“, Дисциплине кичме.

Док су ритам и речи пролазиле кроз моје тело, мисли су добијале тамнију боју, а срце је пак, пробијајући се кроз сивило, тражило одећу Супермена. Oдмах ми је пало на памет, да сам Богом дан, одмах сам помислио да требам довести у ред космички дисбаланс који је поремећен односом људи према животу.

Да би човек могао да, пре свега, поштује себе, а онда и остале људе, потребно је да кроз културу, кроз уметност, дође до правих вредности, дође до правих приоритета и стваралачки наступи у драми коју исписује живећи

Можда зато што о свом граду и својој земљи знам највише, чини ми се да је код нас стање најалармантније. Осећам као да је живот овде на самрти, осећам као да му одајемо почаст. Живот какав би требао да буде, положен је у ковчег, спрема се последњи чин.

Тотално неосновано, јер кроз гране уметности, у било ком кутку планете да сам, спознања до којих долазим доносе ми нове видике, нове идеје, изнова и изнова. Мимо тога, Лесковац је град са душом који може да пружи много, град који својом садржајношћу даје добру стартну позицију.

Да кренем редом, укратко, кроз шта сам прошао у свом граду.

Књижевност – још пре него што сам пошао у школу читао сам Едгара Рајса и његове приче о Тарзану. Ипак, књиге које су ми у том периоду оставиле највећи утисак су: Мали Принц,  Доживљаји Тома Сојера и Двадесет хиљада миља под морем. Средња школа – Артур Конан Дојл и Агата Кристи. Грчка књижевност, нешто. Ту негде између, сестре Бронте и Немци. Домаћи писци заузимају значајно место. Руске класике сам читао са уживањем (сем Лолите, почео и нисам завршио), за већину бих могао да кажем да су величанствени;  један класик је, по мени, међутим, и поред огромне вредности осталих, за копље испред. Мајстор и маргарита. Најшира и најдубља књига коју сам држао у руци.

Прозу волим више од поезије али морам признати да једно обично „Стојте галије царске..“, може да каже више од дела „Рат и мир“.

Већ сам негде спомињао, учитељица Стана Здравковић ми је рекла, да до тада, била је пред пензијом, није срела дете са ружним рукописом а да зна да напише нешто осећајно. Данас, и изузетно сам поносан на то, колумниста сам портала Југмедие. Југмедиа је, хтео то неко да призна или не, један од најутицајнијих електронских медија јужно од Београда. Издала је и једно књишче, са насловом „Мој одговор мени“.

Музика – у раном детињству се то углавном сводило на теме из цртаћа, серија и филмова. Први озбиљнији окршај је био са фолком. Начео сам јетру са Џејом, још у основној. Као и код већине у то време, турбо је надоградио нешто што је требало да оде у супротном смеру, ка попу. Страшне судбине, спасао сам се као и увек, уз помоћ Оног горе.

Чекао сам Дачку код Три шешира – кратко ошишан, увучене тренерке, кајла, флаша жестине и цигарета у руци – стаје бела лада, улазим унутра и кажем „Крећемо“. Окрећем се и видим старијег човека избезумљеног и уплашеног лица, одговара ми „Где да те возим“. Ауто је позади био пун гајбица јагода. Узео сам једну воћку, и изашао напоље. Пар минута касније, стаје права лада, улазим унутра и љубим се у образ са Дачком уз повике „ Где си брате“. На радију чујем мени тада непријатне звуке и речи „Више нисам на земљи, у мени руши се све…“ . Још увек неповерљив, чекао сам повратну реакцију и добио је „Ван Гог брате, слушам их већ месец дана“. Било ми је чудно да чујем акорде „котруљана“, али Дак је био човек од поверења, отворио ми је једна врата.

Не могу рећи да сам данас Пеца Поповић, нити да ми се свиђа баш све, од Силване до Нирване, али емоција може да се нађе у сваком правцу.  Леже ми и неке мање компликоване ствари класичне музике, попут Бетовеновог  „Silence“ , Šopenovog „ Prelude“ ili Šubertovog dela  „Serenade“, док ми Девета Симфонија и даље звучи помало хаотично иако могу целу да је одслушам. Уживам – Нина Симон и Ета Џејмс, Диве.

Сликарство – иако сам увек имао петицу из ликовног, не може се рећи да сам проводио сате у поткровљу своје куће, мешајући боје и машући четком по платну, напротив. Радозналост ме је, ипак, повукла да и у тој уметности не останем тотални дудук. На жалост, само у домену теорије. Како сам као манијак јурио свакакве информације, поготово везане за познате личности, још увек дечкић у средњој школи, чуо сам да је Форбс прогласио, те године, Ољу Ивањицки, за једну од сто најутицајнијих жена на свету. Од тада сам постао и остао њен фан. Након њене смрти, гледајући Ољину целокупну заоставштину, могу рећи да нисам погрешио. Велики човек и још већи светионик. Једна од ствари за којом  ћу жалити у животу је то што је нисам упознао.

Иначе, пре неки дан, слика „Два башибозука испред капије“ Паје Јовановића, оде за пола милиона евра.

Архиктектура – највише сам кроз њу спознао да мале ствари могу бити далеко утицајније од великих, кроз доживљај  објеката које сам посматрао. Добар део живота сам провео као прави Србенда мислећи да су мишићи све (мора кућа на више спратова, мора велики ауто…). Постоје подаци да су у прошлости Срби намерно стављали на себе ваши сматрајући да не могу да их убију, односно заразе кугом. Доста нас је отишло на суров начин не знајући да се отров чува у малим бочицама.

Научио сам и да ред може изазвати огроман осећај моћи. Велики инвеститори кроз изглед града у који долазе, већ на основу њега могу да знају шта их очекује

Вајарство – да не одгледах Прљави плес, вероватно не бих ни знао како изгледа, јако мало познајем ту племениту уметност.

Позориште – вероватно никада нећу сварити форму између књиге и филма, али верујем да људи могу да пруже пуно делујући уживо. Лесковац има дивно позориште, дивне глумице и глумце, дивне представе, мали рај за љубитеље.

Филм – сматрам да је, ако посматрам из угла ствараоца, филм, најкомплекснија и најзахтевнија грана уметности. Из угла конзумента то је свакако књига, али створити добар филм, превише вам тога треба. Морате гледаоцу све сажвакати, и оном неписменом да буде разумљиво. Љибитељ сам Холивуда, за многе, добар филм може бити помоћу штапа и канапа – прича и глумци – мени треба све. Ако сте добар сликар, надарен , можете можда и без институција да направите одличне слике, ако сте добар писац, слично је, ако хоћете да снимите врхунски филм, просто морате да будете део брда у Лос Анђелесу. Попут трке у наоружању, филмска инжињерија је одрадила своје, заштитила се, није довољан таленат, требају многа савремена оруђа.

Филм има највећи уплив у деловање обичног човека, баш зато што је најлакше сварљив, најдоступнији је и надражује највећи број чула – највише се кроз филм убацују црвићи сумње у наше главе. У последње време доживљава велику трансформацију и кроз пар десетина година образац серије ће у потпуности савладати садашњи облик филма.  

Није ово некакво велико богатство, далеко је од оног ка чему млади треба да теже, али… Да изађем из форме блога, много је оних који могу да се остваре у свему што сам споменуо, и у другим професијама. Неки су и успели, дошли до сјајних звезда у послу којим се баве. Многи покушавају, многи би да прекину сахрану живота у нас, али готово да немају подршке. Не само да је немају, већ од оних од којих би требало да је добију, осете ћушку.

Не ћушку него зрно. Попут војника, са споменуте слике Паје Јовановића, иду и бахате се, без икаквог реда вичу и бију, инкогнито,  уништавајући друштво у коме живе; готово мазохистички, уживајући.

Тачно је да квалитет није на завидном нивоу, али…,  грумен злата далеко у црној земљи не вреди ништа, а макар и мрве хлеба на нашем длану, унеће енергију.

Да би семе проклијало, треба му створити услове. Што су услови бољи, то ће плод на крају бити изврснији. Уз вређање и ниподаштавање добијаћемо корове, корове који ће ионако сахрањен живот тотално прекрити и бацити у други план, нестаћемо.

Шта хоћу да кажем? Живим у времену када млади људи добију шансу, и види се, добијаће је и у будућности. Већина тих особа, попут мене(образованије су), неће бити уметници, али остаљаће утисак на пријатеље, околину, умногоме ће обликовати понашање других. Ако добију шансу да буду позитивни ауторитети, ако само добију шансу, верујем да „посмртни марш“ који сада чујем могу да претворе у „оду радости“.