Svoj prvi bicikl dobio sam kada sam bio zaista mali, jedva da sam znao pravilno da trčim. Plastikaner, crvene boje, tricikl.

Kajsino sokače, tada sam tamo živeo, tako da se par puta dešavalo da mlađi pripadnici druge nacionalnosti pozajme mog crvendaća. Da ne grešim dušu, njihovi roditelji bi već tokom dana rešili slučaj, ipak smo komšije, da se ne brukaju.

To je uglavnom i jedino interesantno što pamtim od tog bicikla. Posle toga, došao je trenutak i da se nauči vožnja na dva točka. Iako je bicikl sa pomoćnim točkićima odigrao možda i glavnu ulogu u mom sjedinjavanju sa ovim prevoznim sredstvom, nezasluženo je izbrisan iz mog sećanja, nemam pojma ni koje je marke bio, a ni koje boje. Uradio je svoju stvar i nestao bez traga.

Sa malom grižom savesti zbog prethodnika, u glavi mi dolazi slika sledećeg dvotočkaša kojeg sam dobio, BMX. To je valjda bilo ostvarenje mojih snova. Popularnost filmova i serija sa tom tematikom je dovela do toga da deca tada žele njega, kao što sada pate za najnovijim ajfonima. Stigao je iz Bugarske. Bele boje, sa sve sundjerastim uvojcima oblepljenim nalepnicama oko guvernala i rama. Gume veličine 20×1.125, sa velikim natpisom BMX.

Smejem se sada, ali to je za mene bio znak da je bicikl original. Sedište potpuno plastično, crvene boje, sa tri rupe veličine manjeg srafa na sredini. Neudobno da neudobnije ne može biti, opet, kada bih seo na njega, zbog radosti, imao sam osećaj kao da se okrećem po memorijskoj peni.

Nekako se u isto vreme, među društvom, pročula priča da postoji staza za BMX, kod ušća odvodnog kanala u reku Jablanicu. Živeli smo, većina nas i sada, u naselju ispod Hisara, pored mesta na kojem je bila bivša stočna pijaca. Desetak dečaka starosti od 8 do 10 godina, pošli smo u traženje našeg Svetog grala. I našli smo ga.

Možda na prvi pogled i nije izgledao ništa specijalno. Na očišćenom delu, kanal je bio ispresecan stazama na nekoliko mesta. Medjutim, za nas je to bio poligon smrti. Jedna od staza je bila toliko strma da ste imali osećaj kao da padate dok ste jurili njome. Zaboravio sam nadimke momaka koji su to napravili, bili su tek neku godinu stariji od nas. Lep je osećaj kada znaš da su mladići u Leskovcu, u to vreme, imali snage, znanje i energiju da naprave tako nešto .

Pamtim dosta poderotina i naduvanih zglobova, u poredjenju sa nekim drugima, dobro sam i prošao.

Sledeće je nešto sa čime bih mogao i da se pohvalim. Stvarno. Ljubljanski Rog Senior. Desetobrzinka, metalik sive boje. Menjači aluminijumski, postavljeni na kosom delu rama. Verovatno pripadam poslednjoj generaciji koja je taj bicikl, svetske klase i izgleda, mogla da provoza kao nov u svom izvornom stanju. Nešto kasnije je fabrika prošla kroz fazu promena vlasnika i spuštanja standarda proizvodnje. Išao sam jednom i do Niša, duvao neki jak vetar u lice, skoro četiri sata sam putovao. Nikada više kontra vetra na duže relacija. Ubija.

Kako to obično i biva, pubertet me je odveo na drugu stranu, dok je Rog ostavljen u senama potkrovlja. I sedeo je tamo zaista dugo, godinama. Dok mi jednog dana nije došao teča u goste. Tražili smo nešto zajedno i otišli gore. Kada je ugledao bicikl, pogled mu je ostao ukopan.

– Šta mu je? – upitao je začudjeno. – Nije mu ništa, ne vozim ga, samo skuplja prašinu ovde. – odgovorih nastavljajući da tražim ono zbog čega smo i došli.

– Slušaj me, batali da tražiš, daj da vidimo šta ćemo sa trkačkom? – nastavlja teča.

– Ja neću ništa, ti ga slobodno uzmi ako misliš da možeš da ga koristiš. – odgovorih.

Znajući koji je bicikl u pitanju, teča je probao da ga kupi, ali sam mu ga samo prepustio. Nisam imao nikakvog interesovanja i bilo je bolje da ode kod nekog ko će ga ceniti i paziti mnogo bolje nego ja. I dalje je u voznom stanju, sija kao kada je kupljen.

Opet se sudbina poigrala, kako sam ga dao, tako mi je i zafalio. Oženio sam se, dobio decu, a kilaža je počela da se gomila. Prešla je stotku. Radio sam van Leskovca, petnaestak kilometara od kuće. Pored toga što sam razmišljao na koji način da se rešim kilograma, stalno sam pokušavao i da smanjim nepotrebne troškove. Bicikl je bio win win situacija.

Od teče mi je bilo glupo da tražim stari, bacio sam se u potragu za novim. Sedeo sam kući sa ženom i kevom i saopštio im šta planiram. Mama, kao i svaka mama, traži najbolje za svog sina, dok je supruga imala na umu jeftiniju varijantu. Na kraju sam uzeo nešto izmedju. Polar Forester. Prelep, kvalitetan i ne tako skup bicikl. Točkovi dvadeset osmice, amortizeri napred i pozadi na sedištu, kočnice i menjači odlični, aluminijumski ram.

Ladja, Pasat medju biciklima. Stavio sam mu i gepek pozadi tako da je mogao da glumi karavan verziju. Od kuće do posla pola sata, nisam više brinuo ni o parkiranju na pijaci, auto je polako počeo da pada u drugi plan. Salo se topilo, zajedno sa troškovima za gorivom.

U međuvremenu, mnogo toga se promenilo, ide i šesta godina. Mojim stopama krenula je i supruga. Nije smela da vozi bicikl zbog nesreće koju je doživela u mladosti. Uspeli smo da pobedimo njen strah pa danas i ona vodi decu u zajedničku vožnju.

Ćerkica najviše voli da ide na novosagradjenu stazu za bicikle u Sinkovcu. Često tamo vozimo. Obično naše ljude bije glas da su nekulturni, naročito one sa sela, ipak, pohvalio bih tamošnje stanovnike. Do sada nam se nijednom nije desilo da je staza zatvorena kolima. Da mi je to neko pričao, teško da bih mu poverovao, na licu mesta, slika je lepa. Znam da izgleda malo patetično da se nekom govori bravo za nešto što se podrazumeva, ali idući gradom, gledajući gde se sve parkiraju ljudi i šta sve zatvaraju kolima, Bravo.

I negde izmedju svega ovoga što sam napisao, možda me je bilo sramota da spomenem, imao sam i poniku. Ali, ko nije?

(Kraj)