BAJS

Svoj prvi bicikl dobio sam kada sam bio zaista mali, jedva da sam znao pravilno da trčim. Plastikaner, crvene boje, tricikl.

Kajsino sokače, tada sam tamo živeo, tako da se par puta dešavalo da mlađi pripadnici druge nacionalnosti pozajme mog crvendaća. Da ne grešim dušu, njihovi roditelji bi već tokom dana rešili slučaj, ipak smo komšije, da se ne brukaju.

To je uglavnom i jedino interesantno što pamtim od tog bicikla. Posle toga, došao je trenutak i da se nauči vožnja na dva točka. Iako je bicikl sa pomoćnim točkićima odigrao možda i glavnu ulogu u mom sjedinjavanju sa ovim prevoznim sredstvom, nezasluženo je izbrisan iz mog sećanja, nemam pojma ni koje je marke bio, a ni koje boje. Uradio je svoju stvar i nestao bez traga.

Sa malom grižom savesti zbog prethodnika, u glavi mi dolazi slika sledećeg dvotočkaša kojeg sam dobio, BMX. To je valjda bilo ostvarenje mojih snova. Popularnost filmova i serija sa tom tematikom je dovela do toga da deca tada žele njega, kao što sada pate za najnovijim ajfonima. Stigao je iz Bugarske. Bele boje, sa sve sundjerastim uvojcima oblepljenim nalepnicama oko guvernala i rama. Gume veličine 20×1.125, sa velikim natpisom BMX.

Smejem se sada, ali to je za mene bio znak da je bicikl original. Sedište potpuno plastično, crvene boje, sa tri rupe veličine manjeg srafa na sredini. Neudobno da neudobnije ne može biti, opet, kada bih seo na njega, zbog radosti, imao sam osećaj kao da se okrećem po memorijskoj peni.

Nekako se u isto vreme, među društvom, pročula priča da postoji staza za BMX, kod ušća odvodnog kanala u reku Jablanicu. Živeli smo, većina nas i sada, u naselju ispod Hisara, pored mesta na kojem je bila bivša stočna pijaca. Desetak dečaka starosti od 8 do 10 godina, pošli smo u traženje našeg Svetog grala. I našli smo ga.

Možda na prvi pogled i nije izgledao ništa specijalno. Na očišćenom delu, kanal je bio ispresecan stazama na nekoliko mesta. Medjutim, za nas je to bio poligon smrti. Jedna od staza je bila toliko strma da ste imali osećaj kao da padate dok ste jurili njome. Zaboravio sam nadimke momaka koji su to napravili, bili su tek neku godinu stariji od nas. Lep je osećaj kada znaš da su mladići u Leskovcu, u to vreme, imali snage, znanje i energiju da naprave tako nešto .

Pamtim dosta poderotina i naduvanih zglobova, u poredjenju sa nekim drugima, dobro sam i prošao.

Sledeće je nešto sa čime bih mogao i da se pohvalim. Stvarno. Ljubljanski Rog Senior. Desetobrzinka, metalik sive boje. Menjači aluminijumski, postavljeni na kosom delu rama. Verovatno pripadam poslednjoj generaciji koja je taj bicikl, svetske klase i izgleda, mogla da provoza kao nov u svom izvornom stanju. Nešto kasnije je fabrika prošla kroz fazu promena vlasnika i spuštanja standarda proizvodnje. Išao sam jednom i do Niša, duvao neki jak vetar u lice, skoro četiri sata sam putovao. Nikada više kontra vetra na duže relacija. Ubija.

Kako to obično i biva, pubertet me je odveo na drugu stranu, dok je Rog ostavljen u senama potkrovlja. I sedeo je tamo zaista dugo, godinama. Dok mi jednog dana nije došao teča u goste. Tražili smo nešto zajedno i otišli gore. Kada je ugledao bicikl, pogled mu je ostao ukopan.

– Šta mu je? – upitao je začudjeno. – Nije mu ništa, ne vozim ga, samo skuplja prašinu ovde. – odgovorih nastavljajući da tražim ono zbog čega smo i došli.

– Slušaj me, batali da tražiš, daj da vidimo šta ćemo sa trkačkom? – nastavlja teča.

– Ja neću ništa, ti ga slobodno uzmi ako misliš da možeš da ga koristiš. – odgovorih.

Znajući koji je bicikl u pitanju, teča je probao da ga kupi, ali sam mu ga samo prepustio. Nisam imao nikakvog interesovanja i bilo je bolje da ode kod nekog ko će ga ceniti i paziti mnogo bolje nego ja. I dalje je u voznom stanju, sija kao kada je kupljen.

Opet se sudbina poigrala, kako sam ga dao, tako mi je i zafalio. Oženio sam se, dobio decu, a kilaža je počela da se gomila. Prešla je stotku. Radio sam van Leskovca, petnaestak kilometara od kuće. Pored toga što sam razmišljao na koji način da se rešim kilograma, stalno sam pokušavao i da smanjim nepotrebne troškove. Bicikl je bio win win situacija.

Od teče mi je bilo glupo da tražim stari, bacio sam se u potragu za novim. Sedeo sam kući sa ženom i kevom i saopštio im šta planiram. Mama, kao i svaka mama, traži najbolje za svog sina, dok je supruga imala na umu jeftiniju varijantu. Na kraju sam uzeo nešto izmedju. Polar Forester. Prelep, kvalitetan i ne tako skup bicikl. Točkovi dvadeset osmice, amortizeri napred i pozadi na sedištu, kočnice i menjači odlični, aluminijumski ram.

Ladja, Pasat medju biciklima. Stavio sam mu i gepek pozadi tako da je mogao da glumi karavan verziju. Od kuće do posla pola sata, nisam više brinuo ni o parkiranju na pijaci, auto je polako počeo da pada u drugi plan. Salo se topilo, zajedno sa troškovima za gorivom.

U međuvremenu, mnogo toga se promenilo, ide i šesta godina. Mojim stopama krenula je i supruga. Nije smela da vozi bicikl zbog nesreće koju je doživela u mladosti. Uspeli smo da pobedimo njen strah pa danas i ona vodi decu u zajedničku vožnju.

Ćerkica najviše voli da ide na novosagradjenu stazu za bicikle u Sinkovcu. Često tamo vozimo. Obično naše ljude bije glas da su nekulturni, naročito one sa sela, ipak, pohvalio bih tamošnje stanovnike. Do sada nam se nijednom nije desilo da je staza zatvorena kolima. Da mi je to neko pričao, teško da bih mu poverovao, na licu mesta, slika je lepa. Znam da izgleda malo patetično da se nekom govori bravo za nešto što se podrazumeva, ali idući gradom, gledajući gde se sve parkiraju ljudi i šta sve zatvaraju kolima, Bravo.

I negde izmedju svega ovoga što sam napisao, možda me je bilo sramota da spomenem, imao sam i poniku. Ali, ko nije?

(Kraj)

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

22 komentara

  • Poenta je…?

    • Živi brzo, vozi bicklu i učlani se u naprednjake? Ili barem DS.

    • je da kolumne može da piše i predsednik Mesnog odbora SNS Moše Pijade dva.

    • Poenta da čovek nije sam sebi dao nijedan komentar za razliku od političara konferecija, književnika na kulturnim dogadjajima i drugih kolumnista koji su o sebi pisali. Nije čak ni jedan lajk stavio sebi u korist, bilo da dodaje pluseve, niti da smanjuje minuseve ili da minusira pakosne komentare popit ovog -POENTA JE?. Poenta je da ima tako dobrih vrednih kolumnista koji skreću pažnju svojm predanošću, željom makar, da zaslužuju da im posvetimo trenutak čitanja. Nije njihov interes da se slikaju, da budu poznati, da deca kažu-Vidi, eno ga tata! Ne! On daje doprinos književnoj reči, a ponekad je to mnogo više od stvarnih poznavalaca koji su vrh, ali destruktivni zbog nakaradne naravi. Čistota ga odvaja. Bravo!

    • Mož li kolumna da se naručuje ko pesma u kafanu.Zamolio bi da sledeća kolumna budne BUS. Nemoj da bi se desilo da bude BAJS1 ili BAJS2. Ne pitam šta košta. Kolko te plaća redakcija još triput tolko ima te platim.
      Od autobusovi oću bre…svi mi oni pojev. Tnko i visoko. Al ti Aleksandre da mi poješ od avtobusevi. Kako sam gi čekao, kako su me prominjuvali, kako sam u školu kad odocnim vikao na profesora pobegjamiaftobus, kako posle kupi golf trula višnja pa me zaposliše u osmospratnicu…Toj da mi poješ…

      • To o čemu govoriš, razume komentator i po. I oni su bili na smetnji. Ostale su ,,nebranjene duše“, antifašistički neelitizam, jednom rečju-mediokriteti. Kolumne koje su nekad pisane razumeli svi, sem mediokriteta. Sada, kada čitamo prosečnu kolumnu, taman se uklapa u većinu. Ruku na srce, oko tebe, levo i desno, ispred i iza, zar je ijedan tvoj odabrani bližnji išta više od mediokriteta? S kojim pravom tražiš više, bolje? Zar misliš da ti to pripada? Neeeee! To se zaslužuje odabirom posebnih i poštovanjem istih. Da si pametnome kapu skido svaki put umesto što si sikteriso, danas bi ovde bila filharmonija od kolumni. A sad čitaj i bas i dusbas. Prema svojoj meri.

        • Iza razuma sve nerazumljivo. Ispred razuma, naizgled razumljivo. Cudo jedno, ne moras da znas nista da bi ziveo, cak ne moras da znas da si ziv, ili obratno. Nekada davno, covek nije znao sta su zvezde, padne mrak i one se pojave, dodje jutro i njih nema i sta bilo ko ima od toga sto zna sta su zvezde i da se zemlja okrece. Ne znam sta ima od toga i sta ima od milion znanja. Dan i noc, pre milion godina su bili isti kao i danas. Imali su isti razum kao i danas, samo nisu imali pitanja i kad su poceli da se pitaju odgovori nisu imali nikakav znacaj kao i danas. Nauci beznacajno znanje, zaposli se i zivi beznacajan zivot, pitajuci se zasto je to tako. Kad nije bilo pitanja zivot je bio samosvojno prisutan, idealno jedinstven, bez odrednice, poznato, nepoznat i bez ikakve potrebe za nekim otkricima, koji su na kraju doveli zivot u stanje apsurdne deponije stvari apstraktne funkcionalnosti, hipnoticki uvereni u njihovu potrebitost sa punom istorijskom svescu o znacaju tih otkrica, tih stvari. Otkrice zvezda je otkrilo da nikad necemo stici do njih, a to smo znali i kad nismo znali sta su zvezde.

          • E, ako od toj govorite na vaši visokoumni susreti, tad vredi što se uzdizate, takoj što nas, koji tam’n što nešto priučismo, a vi ne od zemlju sas besmislenost saznanja udarate. Ja da ti kažem. Što ti uopšte trošiš kiseonik, kad tvoje prisustvo neće imati uticaj na zemlji? Šteta je kad se takvi radjaju, depresivni, pod lekovima ili bez njih, a pod uticajem negativaca biranih za suživot. Čim ne mogu da pobede, poraz kao pobedu izbora proglase. Smrt je takodje izbor, kad vidiš da nisi živ, da te život samo nosi, baca, a tebe boli, al plač proglašavaš zvukom sreće, dostojanstva radi. A oće to i pod dejstvom destilata od voćaka, pa jesen je i vreme ukusnih plodova prirode i šta tu ima prirodnije nego uzbrati, iz flaše.
            A da napretka nema, evidentno je samo kod tebe, konzerviran si. Sve drugo se menja i genotip i fenotip i eko sistem i načini ratovanja i tehnologije, informacioni sistem, razmnožavanje, lečenje, istorija se menja svaki čas, sekund, granice, vlasnici pokrajinskih rudnika, ljubavnice, deca rodu budu krvnik, nerod nekome sve, samo ti i dalje si nikome i svakome malo ili ništa pa minimiziraš značaj čoveka, moć i uticaj njegov, kao da, oprosti bože, imaš hendikep. Nego što si jeo danas, kad ćeš ogladniti? Ti bi da se svet oko tebe okreće, a skrušen si, u funkciji drugih, samo neprežaljuješ što nisi bitna karika. Kad su amplitude skokova i padova drastične, prete da trajno destabilizuju stanje organizma.

          • Sve bolesti čoveka kriju razlog u ovome što ste rekli. Kad ste nezadovoljni sobom a ne smete da promenite svoj svet, tada progalašavate kataklizme ili besmislenost pokušavanja da se išta promeni, jer niste spremni. A kad jedanput budete, tada obično bude kasno. Zamene vas, kao stvar.

  • Код мог наставника би добио оцену добар (3) а већ код професора недовољан (1+).Па ово је састав за писмени у 5 или 6 разреду.Ја бих дао оцену врло добар (4), само из једног разлога, а то је поента колумне или овог писменог, која је свакако на месту.

  • Pisac bi rekao…kakvo je to mesto, na kome svi govore istim jezikom. To je prostor tisine, neizgovorljiv, uzvisen, jos mnogo apstraktniji, ali u stvarnosti mi smo to neizgovorljivo, uzviseno, osecajno bice. A takozvani materijalni realitet je mali fragment ogromnog, uzvisenog, neizgovorljivog, apstraktnog, osecajnog bica. Kazu ovi brojaci da dnevno proizvedemo 60.000 hiljada misli, 99 posto istovetnih, kao i juce. To znaci da je lekcija naucena napamet i ponavlja se svaki dan. Lekciju je stvorilo uzviseno, osecajno bice. Citava stvar deluje ne srazmerno, lekcija je bukvalna iluzija, a osecajno bice je uzviseno. Proporcija moze biti u srazmeri, ako je realitet mali fragment ogromnog, uzvisenog, neizgovorljivog, apstraktnog, osecajnog bica. Ako fragment realnosti naraste toliko da prevlada osecajno bice, kako se i desilo, onda su 60.000 hiljada misli svaki dan iste. Gde je taj prostor tisine u kome svi govore istim jezikom. Uvek je tu, u nama, pre pocetka i posle kraja, bukvalan poput vecnosti i beskraja.

  • Ispod svakog komentarisanog teksta najčešći motiv javljanja nije imao veze sa tekstom i ta se praksa nastavila i tokom vikenda. Ne na ovu, na sve kolumne se pisalo, sa vremenskom zadrškom, tako da ni aktuelnost nije od značaja. Javim se kad osetim prostor prazan za sebe, svoju misao, kritiku, poziv, objašnjenje. Pa se pitam da li od nas išta zavisi ili je to slučaj samo hteo? Ne pokleknem nikad, ali priznati moram:
    Da sve čega se odrekoh, iz mene izašlo nije.
    I sve što oterah, u svakoj stvari, danu, sobi, ulici, misli me sačekuje.
    Ono što se zarekoh da slušati neću, bubnji mi odasvud u ušima. Iako ne marim, pred oči mi iskaču znakovi mimo puta koji izabrah.
    Ima te, vidim te, čujem te, osećam svuda gde neću, ne želim, ne tražim, ne mislim, ne slušam.
    Isuviše.
    Za život, godinu, dan.
    Baš.

  • Da pohvalim Jugmediju za novo lice u sadržaju. Hvala vam za šansu ljudima koji cene lepu reč i vole da sa nama podele svoja ljudska iskustva uz toplu priču. Ovde se radi o skromnoj osobi punoj vrlina, koja nikad ne vredja. Reč je o porodičnom čoveku, obrazovanom, mladom i nefrustriranom. Ima prelepu porodicu, deca ko lutke, iz miljea je leskovačkih prepoznatljivih porodica. Samo napred majstore, to je taj put kojim su i drugi išli. Želim ti zajedno sa Jugmedijom i Milicom doguraš još dalje. Pozdrav urednici i njenom izboru saradnika kolumniste. Da je više prostora za skromne i nebranjene duše, gde bi nam kraj bio, a ne sa silnima i drskima, umišljenim da izbori i uopšte mesta za predvodnike pripadaju ,,boljima“, jer relativno je šta je bolje, u očima čitaoca-posmatrača. Nekada sam verovao da će nas ,,bolji“ odvesti na bolje mesto. Razuverili su me, mašući rukom da idem na mesto iza ,,goreg“. Hvala na prosvetljenju.

  • Poznajem porodicu i deca su stvarno ko lutke, pametna, naočita na mamu i tatu. Ma svi su biseri. 🙂

    • Aleksandar je dokaz kako kad je neko dobra duša, jer ona je najvažnija, i kad pokazuješ ljubav za ljude, da se sve vrati, jer neko to od gore vidi sve, i zato se i dešava ovo što nam se dešava, da smo svedoci napretka jednog ljudskog talenta koji je čučao, dok nije ugledao svetlo dana. Za razliku od nekih zlobnika, čije su kolumne bile bezdušne i montirane, LAŽLJIVE smišljeno, da ganu čitaoce i izmanipulišu njihovim osećanjima, ne bi li čitaoci naseli na gomilu laži i nebuloza, ovaj kolumnista je iskren i time on nadoknadjuje talente koji imaju drugi, a koje će on upornim radom vremenom osvojiti. Nije sve u briljantnom umu, duša je najvažnija i iskrena namera i tvoj Princip, da istraješ u vožnji bajsa. Jer ma šta da je u pitanju i sitnica-klikeri, i krupnica-životna ljubav-ne okreći se sine, idi za svojom zvezdom-Za svojim Principom. A zli neka Žmigaju od muke.

      • deca od šes godine nemaju tako crno-bele stavove. dve što je neiskvarena i „dobra dušica“ na pravom je putu, kod cvetanovića. mislim da je vreme da prestaneš sa prosipanjem demagogije. poznajemo gi skoro svi. i oni iz ds i sns. ima gi razni.
        ali eto, aleksandar je ok. i fer-plej igrač. samo zato što je pre neku godinu sticajem ko zna kakvih okolnosti odabrao sns. i zlatnu dečicu ima, zahvaljujući sns-u. mesko li ga je priženio? ne verujem. ni sebe nije. čudo jedno od stranke. nije to stranka. to je ideja. to je stav. to je način života. leleee…
        medju kolumnisti gi ima razni. onaj drugi jeste iritantan. histeričar. kukavica. bez obraz. bez reč, bez identitet. resavac. čorba od čoveka. od polučoveka. staviš jednog polučoveka u šerpu. pa dodaš začine: memorandum sanu, četnike, partizane, zapadne saveznike, dragoslava mihajlovića, kosovo, mićunovića, vuka, pedesetak fraza iz filmova snimljenih po dramama d.kovačevića. i krčkaš ga otprilike 25 godina.
        posle nas ukiseljena Čorba ubedjuje da u ime pluralizma, poštenja, boljeg života treba da glasam kako on misli. čorbu mož da kusaš dan, dva do tri. posle se to prosipa, u klozet. negogdeće.

  • Nema svako sreću da bira, još dva puta, naklonost. Za naklonost se ljudi bore, da je zasluže, moraju da ulože napor svakojaki. A ja, samo treptajem uvek imam dilemu, kao svako srećno biće. Stalno mi se serviraju izbori. Levo kruška, desno jabuka. I taman, kad pomislim da se sunem za krušku, zrncastu aromatičnu, na čije sokove počne da se luči potop mojih čula, ,,ne, ne“, velim sebi, pogrešićeš, jabika je bolja, ona je taj simbol zdravlja i kroz koju probodena stela označava poverenje do smrti. Eh, i nije bilo važno jesu li opet, nekom drugom prilikom, nadomak mene bile suve šljive ili orasi, poznatiji kao savršenstvo od voća, čiji je oblik asocirao na izgled mozga, pa je simbol te voćkice korišćen kao zaštitni znak najkvalitetnije amblaže ondašnje Jugoslavije, pred mene su se stalno stavljali izbori. I ja ne mislih više, već odabrah. I svi bi odabrali pamet, šarm, karakter, izgled, talenat, ja odabrah skriveno, što nikom pasti neće da se vidi ni od spolja, još manje iznutra. Odabrah uz zadovoljstvo, jer tu opojnost vidim samo ja. I ispuni me ponos na svoj izbor, jer do dan danas i dalje tu opojnost gledam samo ja. Niko više. A to mi je i bio cilj. Kad me pitaju ispunjava li me sreća, ja ponosno pokažem potomstvo i viknem(u sebi) -v.r.e.d.e.l.o..j.e. Iza mojih izbora stojim ja, ja potpisujem kvalitet svega što niko ne vidi i što postoji u mašti svakog sposobnog čoveka da sanja. A ja sam sanjar, a to nadomesti sve što se u životu promaši.

    • Kad ispljuvase ku…u milju, zabrana lajkovanja na njegovom zidu..Iskomentarisana zakence u brusu, nema kom. zakenceta nit lajkova kog gazde sto treba sve da postavi za rodjus…Utice JM, utice. Sa sakom lekova za gubitnika :D:D 😀 jal dve??? Ili cetiri, opdasvud pomalo ??? ne sme sam, trebace mu mnjenje. Eliminise sve kompromitovano, dzab dzabe. Mesko je pravi DOKTOR, i frajer, pa ti pati i meri.

vaš komentar