Čитам и слушам, да је највећа недоумица, која се јавља код грађана Србије: Шта после Вучића? Мишљења сам да је то много више реторичко питање  доконих политичких аналитичара, теоретичара завера и кафанских филозофа, него што је то нека велика непознаница. Коришћењем само разума, јер свет политичке елите, ако таква уопште постоји, није рационалан, долази се до сасвим једноставних истина.

Није битно само променити власт, већ морамо знати шта чинити после тога, јер уколико, сјаше Курта, а узјаше Мурта, онда нисмо ништа урадили, онда је стварно: „пиши пропало!“ Покојни Зоран Ђинђић, говорио је својевремено: „Још је Чарлс Дарвин као велико сазнање формулисао: „ У суровој борби за опстанак не успевају ни највећи ни најјачи ни најпаметнији, него они који се најбрже прилагођавају променама у свом окружењу.“ То је формула успеха.“

Након владавине Вучића, под обавезно, применити лустрацију у свим сегментима друштва. Наш рајетински менталитет чини чуда па тако „пучина је већ заборавила шта је било јуче“ и шта смо све, као народ, претрпели деведесетих, и све опростили и заборавили, па чак се припремамо за подизање споменика крвницима. Зато је обавеза над обавезама, после Вучића, денацификација(немам бољи термин) српског друштва. Али, у свим сегментима српског друштва. Код свих „лидера“ досадашњих политичких странака. Свих! То је приоритет над приоритетом, да се више никада не врати зло. Постоји једно више пута поновљено правило: „Паметни се само једном науче на туђем искуству. А будале безброј пута на свом.“

Немојмо, после Вучића: „Међ слепима ћоравог за вођу са бирамо.“ Мантра „само да овај оде“ нити више нешто значи,  нити сме да пролази. Мора се озбиљно одговорити на питање, шта после њега. И да не буде, као што је било: „све је исто само њега нема.“ Кад ћемо, ако не сада, после Вучића добити правну државу са владавином закона, независно судство, поштовање људских права, и јако важно, независне медије да би добили јасно и гласно јавно мњење, а са њим толико преко потребну – јавност. Као гарант изборене демократије. Нема тупоумно, полуписмено и смотано набрајање:  ма лако ћемо, сутра ћемо – него одмах, сада! Кондицио сине ква нон, али не у кондиционалу, него после Вучића, морамо градити стабилне и независне институције система, да заборавимо, на вјеки вјеков, оно Стаљиново: „Кадрови решавају све.“ Само тако, са стабилним институцијама, ма ко дошао на власт, неће се осетити промена. Институције су гарант. У тако изграђеном друштву, којим ће управљати закони и институције, а не самовоља намргођених и осионих, партијски подобних, типова; у коме ће борба за људска права бити обавеза свих нас, без гушења слободе говора, Србија, после Вучића, биће погодно место за „живот достојан човека.“  

Него да се поново вратим на садашње протесте. Грађанска Србија, мора да буде спремна на рововску битку за демократију,  бар годину дана, без уступања и трулих нагодби са садашњим режимом, јер је дошло време, после толико деценија „владавине народа“ , да имамо владавину грађана. Јасно? И зато, без било каквог компромиса и са бившим и са садашњим, већ само са новим и будућим; без козметичких промена ( имена странак), већ дубоке промене друштва и система.

И на крају, да ли се питамо, зашто мрзимо сами себе? И докле, бре више?  „Да ли је могуће да нема људи којима је овога доста.“(Зоран Ђинђић) Сутра, петак, 1.2.2019.г. у 18сати, крећу протести у Лесковцу. Почело је! Па, нека нам је са срећом.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

др Вјачеслав Нешић