Posle pobede komunizma u Rusiji oko tri miliona poraženih belih Rusa napustilo je svoju otadžbinu. Zahvaljujući blagonaklonosti kralja Aleksandra I Karađorđevića, mnogi od njih su našli svoje utočište u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a procenjuje se da ih bilo od 70.000 do 100.000. Uglavnom su sa Krima pobegli u Tursku, a onda dalje do naše zemlje Srbije.

Najveći deo njih je našao novi dom u većim gradovima Srbije, naročito u Beogradu, ali bilo ih je i u manjim mestima. Tako je prošlo 100 godina kako su prvi beli Rusi došli u Vlasotinački srez.

Lekari

Poznato je da su ruski emigranti bili dosta obrazovani, jer su pripadali imućnijem sloju društva, pa je zato njihov doprinos razvoju nove domovine bio ogroman. U Vlasotincu su boravili ruski sveštenici, lekari i prosvetni radnici. Na širem području Vlasotinačkog sreza bilo je i školovanog kadra koji je radio u industriji Grdelice.

I izdajice

Po dostupnim podacima već 1921. u Vlasotince je došao Stefan Zemcov sa suprugom, bivši kapetan Bele garde. Prvo je radio kao učitelj u Gornjem Garu, a kasnije kao sveštenik u Dobrom Polju. Takođe, njegov kolega Nikolaj Špakovski sa porodicom je došao iz Rusije i bio paroh u crnotravskim selima. Nažalost, u Drugom svetskom ratu Zemcov i Špakovski su radili za Bugare i Nemce, tako da nisu upamćeni po dobru, pa su posle rata bili osuđeni, prema komunistilkim izvorima. To nije čudno kad se zna da su nacisti od pojedinih belih Rusa, iskoristivši njihov antikomunizam, formirali Ruski zaštitni korpus koji je ratovao i protiv Crvene armije.

Lekar beli Rus, koji ostao je u sećanju kako dobar čovek, bio je Petar Semenov. Radio je u Zaplanju i Vlasotincu, a zvali su ga sirotinjski doktor, jer je siromašne lečio besplatno. Semenov je, nakon odlaska ćerke u Ameriku i supruge u Beograd, živeo sam do kraja života u Vlasotincu, gde je sahranjen 1955. Nažalost, pošto nije imao rođaka u Srbiji, pre 15 godina njegov spomenik je sklonjen sa vlasotinačkog groblja, zemni ostaci su premešteni, a parcela prodata.

Za Crnu Travu su posebno značajni lekari Stefan Mihailovič Parhomenko i njegova supruga Tonička, koji bili prvi doktori u ovom kraju (1922-1928).

Nagorni

Porodica Aleksandra Jakovljeviča Nagornog najviše je ostavila traga u Vlasotincu. On je bio učitelj u vlasotinačkim selima. U prvom braku sa Vlasotinčankom Jelicom Crnobarac dobio je sina Vladimira. Posle njene smrti oženio se Zagorkom Stojković, takođe iz Vlasotinca, sa kojom je dobio tri sina (Miodraga, Dragana i Svetislava). Miodrag je bio profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a njegove grafike su izlagane u Parizu još 60-ih godina prošlog veka. Do kraja života je često dolazio u rodnu varoš, kojoj je poklonio kolekciju stare srpske grafike u Zavičajnom muzeju i preko sto portreta Vlasotinčana, koji se čuvaju u Narodnoj biblioteci „Desanka Maksimović“.

Od drugih belih Rusa treba pomenuti Aleksandru Kamensku, nastavnicu ruskog jezika, učitelje Sergeja Jusova i Đorđa Meta, kao i inženjera Valerijana Matvejeva. Naravno bez Nikolaja Krasnova ovaj pregled ne bi bio potpun, jer njegov spomenik u centru Vlasotinca jedan je od simbola ove varoši.

Oslobođenje Vlasotinca od fašizma u Drugom svetskom ratu, kao uostalom Srbije i Jugoslavije, ne bi bilo moguće bez Crvene armije, što je posebno poglavlje u srpsko-ruskim odnosima.

Ponvaljanje istorije

Nažalost, 1999. Nato agresija je otvorila novu ratnu stranicu u odnosima dva naroda.

Rus Albert Andiev došao je kao dobrovoljac da brani Srbe na Kosovu. Tako je, kao što je njegov zemljak grof Rajevski 120 godina ranije, pritekao u pomoć pravoslavnoj braći. Rajevski je inspirisao čuvenog Lava Tolstoja da ga ovekoveči u romanu Ana Karenjina u liku grofa Vronskog. Andiev je iz rata izašao kao invalid izgubivši oko, ali ovenčan slavom srpskog rodoljuba. Zbog prijateljstva sa Goranom Veličkovićem, Albert se posle rata nastanio u Vlasotincu, gde je u braku sa Vlasotinčankom dobio sina Lazara, kome je dao ime po slavnom srpskom knezu. Lazar je u rodnom mestu završio osnovnu školu i gimnaziju. Albert je sa porodicom poslednjih godina živeo u Beogradu, gde je i preminuo od korone 14. marta 2021. godine, a sahrana će mu biti na Centralnom groblju u prestonici 22. marta.

Ovim se priča o Rusima u Vlasotincu ne završava, jer treba pomenuti da se destak žena iz bivšeg SSSR-a 90-ih godina udalo za Vlasotinčane, koji su tamo bili građevinski majstori, a o deci rođenoj iz tih brakova tek će se pričati.

Autor je profesor književnosti i pisac istraživač

Posle objave ovog teksta, javili su se neki članovi porodice Špasovski, koji su rekli da je njihov predak, inženjer aristokratskog porekla, rehabilitovan i obećali da će za JuGmediu prvi put javno izneti istinu, odnosno, demantovati komunističke istoričare.