Generalno kultura pamćenja nije preterano razvijena kod Srba, ali na sreću postoje izuzeci. Ivica Stojanović, vlasnik Radija Dedal u opštini Grocka, ima zanimljivu kolekciju od 60 razglednica starog Vlasotinca. Pitali smo Stojanovića otkud kod njega interesovanje za Vlasotince, kako je nastala ova zanimljiva kolekcija i kakvi su mu planovi u vezi sa njom.   

 Otkud kod Vas interesovanje za Vlasotince s obzirom da ste rođeni u Beogradu?

Moj otac je iz sela Brezovica kod Vlasotinca, a radio je svuda po onadašnjoj Jugoslaviji, pa je odlučio da se stalno naseli u okolini Beograda. Ja sam odmalena dolazio u očev zavičaj kod rodbine i tako se rodila ljubav prema tom kraju. Krv nije voda, sigurno ima nešto nesvesno što me vuče u zavičaj predaka. Isto primećujem i kod mog sina, iako je on još mali da bi to objasnio. Vlasotince je lep gradić kroz čiji centar protiče još relativno čista reka. Mene ono leti podseća na more, naročito kej pored Vlasine, to je nešto neprocenjivo što mora da se sačuva za buduće generacije.

Kako ste postali kolekcionar razglednica starog Vlasotinca?

Počeo sam slučajno pre otprilike 7 godina. Tada sam dolazio u Vlasotince kako bih našao mir za dušu. Onda sam na internetu počeo da istražujem o istoriji Vlasotinca, pa naletim na jednu razglednicu koju sam otkupio, tako je počelo. Nisam ni znao da ih ima dosta, što me iznenadilo s obzirom na veličinu mesta, iskreno, mislio sam da ima manje razglednica. Redovno ih kupujem na raznim našim sajtovima kao što su Kupindo, Limundo, Kupujem-prodajem i drugi, ali i nekim stranim sajtovima. Normalno da ih najviše ima u Srbiji, ali mogu se naći u Hrvatskoj, Makedoniji, Engleskoj, Češkoj, Albaniji I I tako dalje. Tako sam vremenom došao do 60 razglednica.

Možete li objasniti kako je šira javnost čula za Vaš hobi?

 Čitao sam na Jugmediji tekst o Danilu Pejčiću i o njegovoj stranici „Vlasotince koje ne bledi“. Posle sam mu se javio i poslao mu skenirane slike razglednica, tako da ih on povremeno objavljuje. Često u komentarima ispod Danilove objave možemo saznati neki nepoznat podatak, stvara se razmena informacija, gde svako može dati doprinos upoznavanju starog Vlasotinca.  Drago mi je da i ti koristiš razglednice u svojim tekstovima, tako da one žive opet nekim novim životom.

Koja je najstarija razglednica Vaše kolekcije?

Najstarija razglednica je iz 1913. na kojoj se vidi zgrada sreza, a desno је zgrada opštine u kojoj je danas Zavičajni muzej, a ranije turska kula. Sreska zgrada je stradala u požaru posle Prvog svetskog rata, kako sam se raspitao, tako da samo na osnovu ove razglednice znamo njen izgled.

Na poleđini  Stojanovićeve razglednice iz 1913. (gore) vidi se da ju je poslao neki Jezdimir Stefanović svojoj supruzi Jeleni u Jagodinu. On „dopisnu kartu“ upućuje sa Tumbe, gde se 7. jula 1913. desila čuvena bitka u Drugom balkanskom ratu u kojoj je srpska vojska porazila bugarsku pod komandom majora Jovana Cvetkovića iz Dadinca, oca političara Dragiše Cvetkovića. Pre bitke Jezdimir  javlja supruzi Jeleni kako je do Leskovca putovao sanitetskim vozom, a posle do Vlasotinca i dalje – zaprežnim kolima. Da li je on poginuo ili preživeo bitku, to se danas ne zna. Možda je to poslednja poruka vojnika koju je on poslao svojoj porodici i prijateljima? Tako da svaka razglednica pored lepe slike, čuva neku tajnu.

Da li je to i najdraža koju posedujete? 

Nije, a i ne bih mogao da se odlučim za samo jednu. Genaralno volim razglednice pre Drugog svetskog rata, jer one otkrivaju puno stvari koje ne možemo videti u stvarnosti. Primetio sam da su mi posebno drage one iz dvadesetih godina 20. veka. Pored crno-belih specifičnu lepotu imaju one koju su naknadno obojene, jer tad nije bilo fotografija u koloru. Zanimljiva mi je arhitektura iz tog vremena, zatim način odevanja, koji je bio otmen i nekako gospodstven.

Kakvi su planovi što se tiče vaše kolekcije?

Voleo bih da izdam jedan katalog, gde će se cela kolekcija naći na jednom mestu. Lepo bi bilo da ispod svake razglednice bude kratak opis kad je poslata, onda, šta opisuje i slično. Spreman sam da taj katalog ustupim neko kulturnoj ustanovi, kao što je muzej ili biblioteka kako bi to mogli i drugi vide. To zamišljam kao neki poklon zavičaju mojih predaka.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.