Dve reči u naslovu suština je razgovora s mojim prijateljem koji ovih dana protestuje u Leskovcu protiv režima Aleksandra Vučića. Moraćeš, kaže, da se opredeliš – mi ili oni, da zauzmeš stranu. I još reče da se sada „hvata zalet za budućnost“. Svi moji aduti o nezavisnom, slobodnom, objektivnom i nepristrasnom novinarstvu padali su u vodu jedan po jedan pred njegovom žestinom, ne zato što su meni ponestali argumenti nego što od jednog intelektualca nisam očekivala takvu reakciju i što nisam, kao nikada pre, zbog političkog uverenja htela da izgubim prijatelja.

„Ovo je bitka za Srbiju“, reče lupivši rukom o sto, a ja uspeh da završim razgovor drugom temom, jedinom koja može da ga odvuče od politike. Pet dana je prošlo od tog mučnog razgovora a meni one dve reči „ biraj stranu “ ne daju mira, preteći mi pulsiraju u glavi. Rastu kao kvasac, što reče jedan od govornika na sinoćnjem protestu na Širokoj Čaršiji.

Protesti širom Srbije krenuli su zbog pokušaja ubistva metalnom šipkom levičara Borka Stefanovića i njegove krvave košulje, ali svi dobro znamo da njihov koren leži u neslobodi medija, u zauzdanim medijima i uplašenim i ućutkanim novinarima, iz istih tazloga, po meni, kao i oni krvavi protesti 9.marta 1991. godine.  Od tada je prošlo više od dve decenije a vlastodršci se nisu dozvali pameti ni naučili lekciju iz tako nam bliske istorije, pa bi ja rečenicu svog prijatelja okrenula u – ovo je bitka za medije.

Te medije sadašnja vlast preuzela je bez bitke, bez otpora vlasnika medija, urednika i novinara. Sećam se, kada sam postala jedna od prvih žrtava u Srbiji novih vlasti koje su me smatrale „čovekom demokrata“, a pre njih demokrate me svrstavale na stranu njima omražene stranke, da sam upozoravala urednike i novinare medija u Beogradu na pritiske, a oni odgovarali da je to izolovani incident i da je sve bolje od „lopovskog režima Borisa Tadića“. Jesu oni javno u svojim tekstovima branili mene, svoju dopisnicu, ali razgovori u četiri oka bili su sasvim drukčiji.

Bila je to prva godina vladavine SNS-a i njihovih još jakih koalicionih partnera. Vlasnici medija i urednici, koje smo smatrali nezavisnim, još su bili u ljubavi sa novim vlastima iako se slobodna misao polako gubila iz medija, tabloide ne smatram medijima, a rasturenu opoziciju nismo mogli da vidimo ni u vremenskoj prognozi. Borba sa orkestriranim napadom na moj profesionalni i lični integritet trajala je tri godine. S jedne strane oni sa predvodnikom novinarkom koja uvek na vreme izabere stranu, s druge strane samo ja i po koja podrška ljudi bez uticaja u medijima.

Negde u drugoj godini vladavine u intervju za Betu i Jugmediu pitam tadašnjeg predsednika Nezavsinog udruženja novinara Srbije (NUNS) Vukašina Obradovića: „Da li delite moje mišljenje da u Srbiji vlada medijski mrak?“, odgovara: „Ne, nema medijskog mraka, ali ima samocenzure pojedinaca što je nedopustivo“. Stoji i danas zabeleženo na diktafonu.

S rastom moći vlasti povećavao se pritisak na medije, pa kada su na udar došli beogradski mediji, ili pojedinci iz tih medija, oni iz kruga dvojke, pa i oni malo južnije s urednicima s vezama i poznanstvima – „Vranjske novine“  i  „Južne vesti“, javno se udarilo na sva zvona o medijskom mraku, pobunila su se udruženja, reagovale javno i tajno ambasade, ambasadori…

Ne znam da li je posle dolaska OEBS u Leskovac pre tri godine, a došlo se manje zbog mene više zbog tadašnjeg novinara „Južnih vesti“, vlast u Leskovcu promenila stav prema medijima, ali izvesno je da su orkestrirani napadi na mene i Jugmediu prestali, iako znam da svaka kritika bode oči i izaziva preke poglede.

Uvek sam pisala, i sada tvrdim, da su leskovački mediji, jedini na jugu Srbije, bili svih ovih godina otvoreni za opoziciju, onu koja retko drži konferencije za medije i retko piše saopštenja, a drugih aktivnosti nema. Neki mediji to smatraju svojom obavezom, drugi rade zato što im niko ne brani da to rade, bar tako verujem.

Sada su protesti dodatno osokolili medije, građani se sve manje kriju iza lažnih profila na društvenim mrežama, ali otuda stižu nove poruke za medije i novinare i to od onih koji kažu da su ustali kako bi iz korena promenili sistem, onaj isti sistem koga smo mi pokušavali da menjamo još od 1991., a mislili da smo ga promenili revolucijom 2000. godine.

A šta behu naši zahtevi zbog kojih smo skoro deceniju proveli na ulicama? Prisećam se da smo demonstrirali zbog slobode medija, zbog partijskog zapošljavanja, zbog nepotizma, protiv diktataure jednog čoveka i njegove žene, za departizaciju vojske i policije, za slobodne izbore, za slobodu izražavanja, dakle, za promenu čitavog političkog i društvenog sistema.

Ništa od toga nije urađeno za 12 godina. Mnogi šetači iz tadašnjih kolona izgubili su kompase, zaboravili na promenu sistema i prvo što su uradili to je da su zauzdali medije, doduše ne sve i nikako kao danas.

Iako je u tim kolonama koja je htela da menja sistem bila i moja porodica, uvek sam držala distancu u svojim tesktovima, uvek tražila drugu stranu, pisala da ih je malo ili mnogo na protestima, podsmevala se gafovima i glupim govorima. Uprkos tome za valst sam bila možda veći neprijatelj i od same opozcije. I ne samo ja, već na hiljade novinara u Srbiji prolazilo je kroz pakao, ali smo imali podrške urednika i vlasnika medija. Sve paklove i sve pretenje sam potisnula ali nikako da mi iz glave izađu slike kako novinari iz Leskovca hitro prelaze na drugu stranu ulice, da mi se ne jave, u strahu da to ne stigne do vlasti SPS i JUL. Tada nije bilo privatnih medija.

Većina je imala članske karte tih stranaka. Nedelju dana pre čuvenog 5. oktobra, počeli su da biraju stranu, dva dana pre nego će pasti diktator ušli su čak i u protestne kolone. Prva pres konferencija novog jakog, važnog i brkatog čelnika najjače stranke u DOS-u i napad i prozivka Milice Ivanović. Nije im se dopalo moje pisanje o novim vlastima.

Ljubeći istinu i slobodu izražavanja više od svega na svetu, jer je neslobodan čovek rob, mi iz Jugmedie izveštavamo o protestima u Leskovcu, Nišu Prokuplju, Kuršumliji, Vranju, Vlasotincu, sada i u Vladičinom Hanu, onako kako najbolje znamo i umemo, ne zapisničarski, ne navijački, ne glorifikujemo, ne lažemo, ne montiramo. Ne lažemo ni o broju demonstranata, kao što nismo ni broj posetilaca koncerta režimske pevačice naduvali od 150 na 1500 fanova.

I upravo je to postao problem broj jedan kod onih što demonstriraju danas. Usijale su se društvene mreže s uobičajenom pljuvačinom i etketiranjem i opet je Milica Ivanović na udaru, iako novinari Jugmedie ne rade po direktivi glavne urednice već misle svojom glavom, gledaju svojim očima, šro je, priznaćete, danas retkost u medijima.

I baš onaj koji se deklariše za slobodu medija i za promenu sistema vrednosti u Srbiji, savetujue mi da biram stranu.

Pa u čemu je onda razlika između njih i vas kada su mediji u pitanju?

Prijatelju, ja sam davno izabrala stranu. Moja strana nije ni jedna politička partija, moja strana je objektivno i nepristrasno novinarstvo, moja strana je sloboda, istina i pravda, moja strana je etika, moja strana je takozvani mali čovek i njegove muke, moja strana je konstantno preispitivanje svog rada, dakle – profesionalizam. Naravno, nisam i nismo nepogrešivi i kada pogrešimo odemo na sud, ili se izvinimo ili sami priznamo grešku.

Ja neću da biram političku partiju ni stranu, ali ću se do poslednjeg daha boriti za vaše pravo, pravo da se čuje vaš, tvoj glas u medijima za koje radim, a najviše ću se boriti za slobodu medija i slobodu novinara, za slobodno novinarstvo.

Kao što nisam tražila vašu podršku tokom decenija napada i prozivke, neću je tražiti ni u buduće, ni od građana ni od opozicije i nikada se neću odreći prijatelja bilo kojoj političkoj opciji da pripada, pa ni tebe iako sam kršiš principe na kojima se zasnivaju protesti širom Srbije.

Dakle, svoje bitke bijem sama, a vaše bitke bijem tako što vama demonstrantima pružam podršku i vidu objektivnog izveštavanja sa protesta, ili ne daj bože, napada na vas, a drugu vrstu podrške, prijatelju moj, potražite kod onih talentovanih za biranje strane.