Bogdan Diklić: Najdražiji aplauz mi je bio ovaj u Leskovcu na Lajfu

Doživeo sam aplaze kojih se rado sećam, nagrade koje sam dobijao i odlagao, snimanje filmova pamtim isključivo po atmosferi, a publiku po aplauzima. Najdraži aplauz mi je onaj od pre neki dan na otvaranju Festvala Lajf u Leskovcu, kazao je sinoć glumac Bogdan Diklić na tribini u „Krupnom planu“ u Leskovačkom kulturnom centru, organizator Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije ( LIFFE ) Leskovac.

Autorka emisije Ivana Ristić je ovogodišnjeg dobitnika grand pri LIFFE „Živojin Žika Pavlović“ znalački svojim pitanjima provela kroz njegove najvažnije filmske, pozorišne i televizjske uloge, a najpre je krenula od uloge Čombeta u kultnoj seriji „Grlom u Jagode“ Srađana Karanovića.

Diklić, rođen u Bjelovaru,  je bio na trećoj godini Filmske akademije i prvi put je odbijen jer se na probnom snimanju nije snašao.

„Na drugoj probi opustio me je Srađan posle rezgovora. I danas taj razgovor i to snimanje pamtim vrlo intenzivno. Imao sam veliku tremu jer su sve moje kolege iz serije već bile afirmisane kao glumci – Miki Manojlović, Aleksandar Bereček, Bata Stojković, Rahela Ferari…Imali su mnogo strpljenja za mene. Pa tako snimatelj pita u jednom momentom da li vidim kameru. Odgovaram – ne, a on dodaje: Ne vidi ni ona tebe“, ispričao je detalj bard srpskog glumišta koji se ovim poslom bavi 45 godina, dodjaući da ga je ta glumačka ekipa „mazila, pazila i častila kao studenta“, te da su prijateljstva ostala trajna.

Kada je snimao film „Nacionalna klasa“ u režiji Gorana Markovića imao je 22 godine.

„Bili smo kao porodica, dopisivali se, nosili scenario sa sobom i kada nismo snimali“, prisetio se.

Na pitanje koje su mu uloge najznačije i koje su uticale i odredile njegov glumački put, on je ponovo pomenuo Karanovića i Markovića, za koga je ocenio da je umeo odlično da usmerava glumca.

„Komunikacija među nama bila je odlična, sa malo reči i puno iskrenosti. Usmeravao me na osećaj mere. Atomsfera je bila fantastična i nikada se nije dogodilo da film ne uspe kada je atmosfera na snimanju dobra“.

Tokom 45 dana snimanja filma „Maratonci trče poslednji krug“ takođe je sa 27,5 godina bio najlmlađi u ekipi.

„Svi smo znali da pravimo nešto dobro, ali nismo znali da će taj projekat trajati do dana današnjeg. Kada smo 1982. godine izašli na binu u Puli da se poklonimo publici, doživeli smo ovacije, a ja sam se osećao kao, na primer, Kit Ričards iz Rolingstonsa“, prisetio se Diklić ispričavši detalj sa snimanja filma.

Od direktorke LKC-a Sanje Conić glumac je na poklon dobio svoj portret

„Ono kada me je pri snimanju scene udario Bata Stojković u slepoočnicu, to jeste bio pravi, snažan udarac od koga sam se istinski onesvestio i pao. Ne znajući šta mi se desilo on je nastavio da me, po scenariju, šutira, ali je neko primetio da ne reagujem pa zaustavio snimanje. To što me udario ja sam kasnije zloupotebljavao i imao priveligije“, ispričao je sa smehom pred publikom.

Pavle Vujisić

O pokojnom glumcu Pavlu Paji Vujisiću, čije je dobitnik nagrade koja nosi njegovo ime, pričao je sa setom, pa su mu jednog momenta zasule oči.

„Divio sam mu se. Bio je veoma obrazovan i pedantan i odlično je kuvao i vikendici na placu, kako je zvao malu porodičnu montažnu kuću gde je odlazio sa svojom suprugom Mirjanom i gde sam ja bio čest gost. Kada mi je 1985.godine umrla majka, po povratku u Beograd javio sam se prvo njemu. Ćutim ja ćuti on na telefonu. Jednog momenta kaže: Ajde dođi na plac. Tamo na placu, bilo je prohladno, kraj marta ili početak aprila. Jednog momenta mi kaže: E, moj Diko, svi ćemo tamo. I on ode šest meseci kasnije“.

Bogdan Diklić je dobitnik mnogih nagrada i priznanja, izemđu ostalih dobitnik je i dve „Arene“. Na filmu i televiziji ostvario je oko 130 uloga i preko 50 u pozorištu.

Za sebe kaže da ga je gluma porodila u rodnom Bjelovaru a da ga još uvek dorađa u Beogradu. Kaže da glumi iskreno i s dušom i da se za uloge priprema kod kuće, pa na predstave i na snimanje filmova dolazi speman sa likom u duši kojeg igra.

„Gluma se igra s dušom. Gluma je sve samo ne laž, zato je nepotebno dokazaviti da glumiš. Ako dokazuješ onda je to laž. Tokom priprema, na primer, za pozorišne uloge, u tom procesu imam ogromne dileme, krize i sumnje, ako to prevaziđem, onda snimanje ide lako“.

Glumaca je na kraju tribine iznedaio njegov škoslki drug iz osnovne škole koji sada živi u Leskovcu, pokazajući mu zajedničku fotografiju

Tokom snimanja filma 2013.godine u Mostaru „Odbrana i zaštita“ reditelja Bobe Jeličića do te mere je, ispričao je, ponirao u ulogu da je počeo da misli na specifičnom mostarskom dijalektu. „E, kada sam počeo i da sanjam na tom dijalketu, rekao sam sebi da sam preterao“, opet se šalio na svoj račun.

Razgovor s Bogdanom Diklićem trajao je sat i po, više od planiranog jer se ni publici ni njemu nije napuštala kamerna sala LKC-a.

„Pitajte me, prijatno je ovde, u početku sam imao tremu, sada uživam“ bio je iskren.

A Leskovac će mu kazao je, ostati u uspomeni po ogromnoj srdačnosti, po atmosferi koju su kreirali organizatori i po dobroj i kvalitetnoj organizaciji i programu. „Došao sam ponovo danas i trebalo bi sutra da idem, a molim boga da odem prekosutra“, kazao je i izazvao aplauz u sali.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar