Svi su ga znali kao Boru Direktora. Ljudi kao ljudi, svako je imao mišljenje o njemu. Nekima se sviđao, nekima nije, ali niko mu nije mogao reći da je lopov. Rano je ostao bez majke, tek što je napunio petu godinu. Jadnica je preminula na porođaju u tridesetim godinama života. Tako je Bora postao najstarije dete u kući; brat je imao svega tri godine, a sestra je još bila u pelenama. Praktično su ga podigli baba i deda. Otac je morao da radi po ciglanama širom zemlje koja se tek obnavljala od Drugog svetskog rata. Iako i sam dete, Bora je često preuzimao ulogu roditelja mlađem bratu i sestri.

Kada je krenuo u školu, učiteljica je odmah primetila njegovu bistrinu i ozbiljnost. Bio je najbolji učenik u razredu, a vremenom i u čitavoj školi. Školske uspehe proslavljao je sam, u tišini, pa su se svi čudili kako se tako malo dete ne raduje pohvalama. Na njihove komentare samo bi se blago osmehnuo, pomislivši u sebi kako bi njegova mama danas bila ponosna na njega.

Nakon osnovne škole upisao je Poljoprivrednu školu. Kao detetu sa sela, činilo mu se da je to najbolji izbor. Pošto je imao najbolji prosek ocena među 2.000 učenika, kao nagradu je dobio letovanje u Crnoj Gori. Tada je prvi put uživo video more, iako je često maštao o njemu i gledao ga na slikama. Rado je slušao i priče dede Solunca o tome kako je kao srpski vojnik prvi put video more kada su prešli Albaniju u Velikom ratu.

Možda je upravo zbog želje za upoznavanjem dalekih predela kasnije odlučio da upiše geografiju na Višoj pedagoškoj školi. Završio bi on i fakultet, ali otac nije imao novca jer su se mlađi brat i sestra školovali.

Kada je diplomirao kao najbolji u generaciji, odmah je požurio u svoju seosku osnovnu školu da radost podeli sa nekadašnjim učiteljima i nastavnicima. Trećinu kolektiva i dalje su činila poznata lica, dok su ostali već otišli u penziju ili prešli u gradske škole.

Znao je Bora da za njega tu trenutno nema mesta – Žika geograf je imao još pet godina do penzije. Tadašnji direktor Pera otvoreno mu je rekao da bi mu najpametnije bilo da uđe u partiju, obećavši da će ga lično preporučiti na komitetu. To mu je bila sigurna karta da dobije posao u nekom od susednih sela ili, čak, u samom gradu.

Međutim, Bora je to odlučno odbio. Sve što je dotad postigao u životu, stekao je sopstvenim radom i trudom, pa nije želeo da menja svoje principe. Otišao je prvo da odsluži vojni rok, verujući da će ga po povratku ipak dočekati neko radno mesto. Čim se razdužio, prijavio se na prvi slobodan konkurs za nastavnika geografije – i to na Kosovu, u Uroševcu.

Odlazak iz zavičaja pao mu je izuzetno teško, pre svega zbog oca koji je, nakon smrti babe i dede, ostao potpuno sam u praznoj kući. Mlađi brat je trbuhom za hlebom otišao kao majstor u Austriju, dok se sestra udala u Borči za kolegu frizera.

„Najviše sam uložio u tvoje školovanje, a i ti me na kraju ostavi“, odzvanjale su mu očeve gorke reči.

Godinu dana pre odlaska Žike geografa u penziju, otišao je kod direktora Pere da ga pita za posao. Pera mu reče da će pokušati da ga preuzme iz Uroševca, ali da bi bilo mnogo lakše da je postao član partije. Bora je ostao dosledan sebi, po cenu da se nikad ne zaposli u svom selu. Direktor je održao reč, mada je nekim drugovima bilo krivo što i Bora nije postao član.

U novom kolektivu je upoznao učiteljicu Miru, koja je iz okoline Kragujevca došla u njihovu školu. Mlada učiteljica nije ostala imuna na udvaranja nešto starijeg kolege i nakon Dana republike svi su znali da su u vezi. Prvi maj su dočekali u braku, a narednog Dana republike dobili su ćerku.

Pred Mirin drug porođaj, direktor Pera ga je pozvao u svoju kancelariju na ozbiljan razgovor.

„Boro, ti znaš da za pola godine odlazim u penziju“, počeo je starac. „Hteo bih tebe da postavim za svog naslednika. Naš si, iz sela, najbolje poznaješ ovaj narod. Lepo si se uklopio u kolektiv, svi te cene i kao čoveka i kao nastavnika. Vidim, Mira samo što se nije porodila… Ne bi ti škodilo da imaš veću platu sad kad vam se proširuje porodica. Zato te evo već treći put molim da uđeš među nas i uzmeš knjižicu. Šta nama fali što smo u partiji?“, upitao ga je direktor iskreno.

„Ne fali vam ništa. Znaš i sam da većinu tih ljudi i ja cenim, mnogi moji drugovi su u partiji. Ali, ja jednostavno ne volim politiku. Ceo svoj život radio sam za dobrobit ovog društva. Bio sam aktivan kao učenik, učestvovao na brojnim omladinskim radnim akcijama. I osnovnu i srednju školu završio sam kao najbolji, bio sam prvi i na Višoj pedagoškoj, a dobio sam i pohvale od starešina u vojsci… Pa, valjda sam svojim radom zaslužio da budem direktor jedne seoske škole“, ostao je Bora dosledan svojim principima.

Pera je uspeo da progura svoj predlog. Nastavničko veće je glasalo za Boru kao direktora skoro jednoglasno – samo dva glasa su bila uzdržana. Bilo je negativnih komentara u komitetu, ali su i oni popustili, jer su znali da nemaju boljeg čoveka za tu poziciju.

Bora je nastavio da radi najbolje što ume. Interes škole mu je bio na prvom mestu.

Morao je da zaposli neke radnike po preporuci partije, ali je gurao i svoje kandidate.

Govorio je da on i partija igraju nerešeno – pola kolektiva su njihovi, a pola njegovi.

Međutim, svi su znali da nikome nije uzeo ni dinara za posao.

Rekao bi da je jedino što traži od kolega to da rade svoj posao. Nije ga zanimalo kako je neko došao do posla, ali škola u kojoj radi mora da se poštuje. Neki vezisti su pokušali da vrdaju, ali bi ubrzo shvatili da nemaju podršku za nerad. Neki su se uklopili u većinu, a drugi su tražili vezu da pređu u drugu školu.

Na početku ratova 1990-ih Bora je već skoro dvadeset godina bio direktor u istoj školi. Gori od njega su napredovali. Dobili su stanove od države, prešli u gradske škole i ko zna šta sve još. Boru to nije zanimalo. Gledao je svoju porodicu i školu.

Ćerka je postala farmaceut, a sin inženjer. Poslednji put je odbio da uđe u politiku kada su komunisti kolektivno prešli u Socijalističku partiju Srbije. Pitali su ga iako su znali odgovor, jer, kad nije hteo kod Tita, očekivali su da neće ni kod Slobodana Miloševića.

U ratnom ludilu devedesetih, niko nije obraćao pažnju na Boru Direktora.

Svi direktori su nešto muvali i petljali, ali je Bora ostao isti. Do podne u školi, a posle na polju. Iz fotelje bi prešao u traktor. Dok neki kradu zemlju, on je obrađuje. Bora je bio i ostao čudak, kako za narod tako i za kolege. „Bora Direktor – poštena budala”, šaputali bi iza njegovih leđa.

Dočekao je Bora i 5. oktobar 2000. na istoj funkciji. Video je da sve smenjuju, bez obzira na to ko je kako radio. Gledao je kako se većina direktora povezala sa kriminalcima, dok su neki već napravili dil sa novim vlastima. Bori je sve bilo jasno, znao je da će i njega da smene. Čista i prljava voda završe isto, to je staro pravilo revolucije.

Uneli su razdor i u njegovu školu. Pripremali su glasanje Nastavničkog veća i Školskog odbora. Znao je da ima većinu među kolegama, mada su neki već promenili stranu. Došla su dva opštinara da pripreme teren za glasanje. Bora ih je dočekao u svojoj kancelariji i ponudio ih kafom, koju su odbili. Jednog je odmah prepoznao.

Njegovu je majku primio kao čistačicu u školi kada joj je iznenada preminuo muž. Taj momak je ćutao gledajući u pod, dok je njegov kolega vodio glavnu reč. Bora je bez panike saslušao njihov predlog. U suštini, oni ga ne bi menjali, ali pošto je takvo naređenje iz Beograda, ipak moraju.

Oni su se izborili da ga sačuvaju kao pomoćnika direktora, pošto ima manje od dve godine do penzije. Bora je odbio predlog i rekao da je pripremio rešenje o svom proglašenju za tehnološki višak. Rekao im je da ne želi svađu u školi i da nije rođen u fotelji, pa ne mora u njoj ni da umre. Mladi opštinari su zinuli u šoku – nisu očekivali ovakav rasplet. Bora je sutradan otvorio bolovanje i samo se jednom vratio u školu da potpiše rešenje da je postao tehnološki višak.

Bora je nakon ostavke poživeo još desetak godina sa suprugom u njihovoj kući. Deca su mu otišla u inostranstvo. Snašla se bez ičije pomoći. Ćerka se udala za kolegu u Holandiji, gde radi kao farmaceut, dok se sin zaposlio u Kanadi kao programer. Bori je jedino bilo žao što ne može češće da viđa unuke, ali je bio ponosan što je vaspitao decu da se samostalno bore kroz život.

U penzionerskim danima, Bora je na svom imanju osnovao farmu svinja. Svi su se čudili kako jedan direktor čuva svinje.

„Bolje svinje da gajim nego svinje da slušam“, bila je rečenica po kojoj je ostao upamćen.