LESKOVAC – Od nas i naše dece svet beži kao da smo vampiri – tvrdi bračni par Bančić iz sela Kacabać kod Bojnika, kod kojih je pre 10 godina ustanovljeno prisustvo HIV virusa.

Osmočlana porodica Bančić jedina je romska porodica u tom selu sa oko 350 domaćinstava. Dok se Jugolsav (40) i njegova supruga Lidija (35) nisu razboleli, sa svojim komšijama Srbima živeli su u slozi. Pakao nastaje istog momenta kada se kroz selo proneo glas da se Jugoslav razboleo, a da je Lidija nosilac virusa.

-Od tada pa do danas živimo u potpunoj izolaciji. Niko nam na vrata za 10 godina nije pokucao, šta više beže od nas i naše dece kao da smo gubavi. U prodavnicu ne smemo jer nas gađaju kamenjem, a prodavci čim nas vide zaključaju vrata. Mleko i hleb kupujemo čak u Leskovcu, tamo gde nas ne poznaju. Deca su nam izolovana u školi, zdravstveni radnici takođe beže od nas. Pre neki dan doktor na dečjem odeljenju u leskovačkoj bolnici me izbacio iz ordinacije i nije hteo da kaže od čega mi je dete bolesno – priča Jugolsav koji je kao i Lidija pod konstantnom terapijom.

Direktor Opšte bolnice u Leskovcu Nebojša Dimitrijević kaže da Bančići malo preteruju.-Svi poznajemo porodicu i svi želimo da im pomognemo. Ali od njih tražim da se ne svađaju s lekarima, što često čine – veli Dimitrijević.

Ni jedno od šestoro dece, starosti od 1,5 do 21 godinu nema ovaj zlokobni virus. I po otkrivanju virusa, Bančići su dobili troje dece, koja su prošla sva ispitivanja. Lekari u Beogradu konstatovali su su da su deca zdrava.

-Mi smo jedina bolesna porodica u Srbiji čija se deca nisu zarazila HIV virusom ni u majčinom stomaku ni posle rođenja. Zato jer smo sledili uputstva lekara i prošli kroz sve moguće obuke, a ja sam dobio i sertifikat predavača. Ali, našim seljanima ne može da se objasni da se AIDS prenosi seksualnim kontaktom – objšanjava Jugoslav.

Ova mnogoljudna porodica živi u nedovršenom kućerku sa tri sobe bez kupatila, vode i struje i od socijlane pomoći. Ne žale se na uslove, ali iz dana u dan strepe za svoj i život svoje dece.

Jugoslav je metalostrugar sa srednjom školom, ali u rodnom kraju nigde ne može da nađe posao. – Poslodavci neće da rizikuju sa mnom – veli.

-U pola noći kamenicama su nam porazbijali sve prozore. Prođu pored kuće i psuju nam sve živo i traže da se iselimo. Nazivaju nas gubavcima i zarazom i još svakojakim pogrdnim imenima. Ovo se više ne može izdržati. Jednog dana mi je dozlogrdio život pa sam sa 500 lekova pokušala da se otrujem. Na sreću ili nesreću spasili su mi život – priča Lidija, čija inače kuća blista.

Bančići su šta više, dobili i zvaničanu potvrdu da su nepoželjni u selu, koju je potpisao starešina Kacabaća. U toj potvrdi priznaje se da su članovi porodice diskriminisani.

“Svi meštani izbegavaju kontak da se ne bi zarazili jer misle da je to prelazna bolest”,  piše u potvrdi s pečatom Mesne zajednice.

Svaki fizički napad i svaki vid diskriminacije prijavljivali su policiji, ali napadači nikada nisu pronađeni.

-Mene je grupa nekadašnjih drugara pretukla ispred prodavnice. Niko nije hteo pred policijom da posvedoči iako je tu bilo pola sela – priča 16-godišnji sin Bančića.

Lekove od države dobijaju besplatno, ali često im zatreba finansijska pomoć za put do Beograda, gde odlaze da kontrolišu svoje i dečje zdravlje. Nekoliko puta su se obraćali za jednokratnu pomoć Centru za socijalni rad i predsedniku opštine Bojnik.

Prema podacima Zavoda za javno zdravlje, u leskovačkom kraju je 18 registrovanih sa HIV virusom, ali su Bančiči jedini koji su javno priznali da su HIV pozitivni i koji javno govore o diskrimaniciji.

-Taj glavni u Centru nas nikada nije primio,a predsednik opštine je sa mnom razgovarao kroz otškrinuta vrata – priča Jugoslav, koji je o diskriminaciji obavestio Nevenu Petrušić, poverenicu za zaštitu ravnopravnosti u Srbiji.

-Nevena je zapravo jedina osoba koja nam je u ovh 10 godina pekoračila prag. Kasnije nam je javila da je o diskriminaciji naše porodice obavestila predsednika Srbije Tomislava Nikolića i predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića. No, mi od toga nismo

„Sve su to izmišljotine. Nisu diskriminisani, ni siromašni. Žive bolje od nas. U prodavnicu ne dolaze jer su ostali dužni“, kažu vlasnici dve prodavnice u centru Kacabaća.

imali nikakve koristi, niko nas nije kontaktirao ni ponudio bilo koju vrstu pomoći. Naprotiv, još je teže. Nedvano je u dvorište puškom upao jedan komšija i pretio da će nas sve pobiti i da će nam bombu baciti dok spavamao ako se ne iselimo – pričaju Bančići.

Situacija je, kažu, u toj meri postala dramatična da više ni nesmeju da izađu na sokak, a noću ne spavaju.

-Jedan od nas dvoje je uvek na straži. Jedino rešenje da izađemo iz ovog zatvora je da se odselimo tamo gde nas niko ne poznaje, u neki veliki grad. Ali, kako, s kojim novcem, kuda – preisputuje se Jugoslav, glava osmočlane porodice Bančić, koji po mnogim tribinama u Srbiji uči obolele od AIDS-a kako da se izbore sa HIV-om i kako da od njega zaštite ljude iz svoje okoline.