“Carevo novo odelo” u Dečjoj nedelji

LESKOVAC – Dečju nedelju u Leskovcu obeležava bajka “Carevo novo odelo” Narodnog pozorišta, sa četvorodnevnim predstavama u bioskopskoj sali Kulturnog centra.

Prvi utiscu su, kaže reditelj predstave glumac Ljubiša Barović iz Šapca, da su leskovački glumci dobro uradili svoj posao.

“Predstava je pripremljna samo za nedelju dana, što je rekord. Ako je suditi po reakcijama dece, mislim da smo uspeli”, kaže reditelj za Jugmediu.

Besplatne predstave počinju u 10, 12 i 14 sati za decu predškolskog i školskog uzrasta.

Dečja nedelja se ove godine obeležava pod sloganaom “Slušajte mama i tata želim sestru i brata”.

(Kraj) mil

 

 

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

5 komentara

  • Ni sam ne verujem u ovo, ali ima gotovo mesec dana, kako nisam prosao glavnom Leskovackom ulicom. I tako, posle relativno duzeg vremena, prolazim juce negde oko deset pre podne pored hotela Dubocica.

    Kada god idem tom stranom, dusa me zaboli. 🙁 Da ipak ne bude zabune, nisam neki preterani konzument kafanskih usluga. Niti sam bio nekakav redovni posetilac ovog nekadasnjeg ugostiteljskog objekta. Po nekim uobicajenim merilima, nisam uopste. Ako pokusam da saberem sve moje posete ovom lokalu, mislim da ih nije bilo mnogo vise od desetak.

    Da ponovo ne bude zabune, Dubocica jednostavno receno, nije bila kafana po mom ukusu. Nista licno.

    I pored toga, nedostaju mi ti izlozi i ta kafanska basta. Nedostaju mi likovi, koji su svakoga dana po nekom ustaljenom ritualu dolazili u Dubocicu, da uz kaficu i kiselu sa ratlukom, izlistaju stampu i posmatraju uzavreli svet ispred sebe.

    A unutra konobari sa crnim prslucima, obaveznim blokcetom u ruci i ogromnim izlizanim slajpicima u zadnjem desnom dzepu.

    Pamtim sve to od kada znam za sebe.

    Toga vise nema. 🙁

    Nema vise generacijama poznatog hotela i za cudo, niko vise ne nosi presavijene novine ispod ruke, dok polako seta gradom. U stvari, niko vise i ne seta Leskovackim sokacima. Svi nekud zure. Kao da sto pre zele da se sklone sa nasih prljavih i neuglednih ulica. Izgledaju ti uzurbani ljudi kao da se sklanjaju ili ne daj Boze, evakuisu.

    Jedan od najociglednijih znakova Leskovackog poraza i propadanja su upravo njegovi nekadasnji hoteli.

    I tako sam stigao do Bagata u kome sam potpuno zbunjeno, umesto nekadasnje banke ugledao izlog sa cipelama. Tu negde iza mene zacujem glas…

    Govori neko, kako je nekada, tu preko puta igrao na otvorenoj sceni. Bas tim recima. Nekoliko ljudi koji ga prate, slusa tu pricu. Slusam i ja, sasvim slucajno, jer zbog blizine ne mogu da je ne cujem.

    Pogledam coveka. Potpuno nepoznat. Samo mi nekako oci poznate. Zainteresovan, prosto piljim u njega i na moju srecu, on to ne primecuje. Prebirem po pamcenju, ali nikako ne ide.

    Odjednom, u delicu sekunde dozivim olaksanje. Mali euforicni osecaj koji je poznat svima nama. Osecaj pri kome vam osmeh potpuno sam, nesvesno ozari dotle stegnuto i zamisljeno lice. Pobedio sam zaborav.

    Ljubisa Barovic! 🙂

    Sapcanin koji je nekada kao mladi glumac, glumio u nasem pozoristu. U najkracem receno, glumac koji pripada mnogobrojnoj plejadi Srpskog glumista, kojoj gotovo niko zivi ne zna imena, ali im svi odmah prepoznaju lica.

    Iako pre svega pozorisni glumac, Ljubisa Barovic je postao gotovo neverovatno poznati epizodista, jer se je obreo i u nekoliko ultra gledanih TV serija.

    Velikoj vecini mladjeg sveta, ovo ime ipak i pored svega, verovatno ne znaci mnogo. Malo starijima je ipak dovoljno reci jednu prilicno davnu asocijaciju.

    Haj-Faj (Hi-fi). Barem ga ja pamtim po tome.

    Po ulozi Mateja u legendarnoj predstavi iz proslog veka, koju je rezirao Branislav Micunovic, aktuelni montenegrinski ministar kulture i verovatno buduci ambasador Crne Gore u Srbiji. Komad je napisao Goran Stefanovski, koji je, iako je verovatno jedan od najplodnijih dramskih pisaca sa ovih prostora, ipak mnogo poznatiji kao stariji brat fantasticnog Vlatka Stefanovskog.

    I tako, dok ja u svojoj glavi premotavam svoje secanje o ovom civijaskom glumcu, on sa svojim drustvom (dama i dva gospodina) prelazi ulicu kod Sop Djokiceve kuce. Posle kraceg zadrzavanja, nastavljaju svoj put u pravcu jedne druge, isto tako cuvene Leskovacke kafane, koje takodje vise nema. 🙁

    To je kao sto rekoh bilo juce.

    Danas sam ponovo prosao nasom glavnom ulicom, samo sa druge strane i iz suprotnog pravca. Pored nekadasnje Kozare.

    Ista, vec ispricana prica.

    Odmah zatim ulaz u Kulturni centar. Prolazim potpuno nezainteresovano. Tu me tek nista ne zanima.

    Barem sam tako mislio.

    I verovali ili ne, vratio sam se par koraka nazad, samo da bih proverio da li sam dobro procitao ime na plakatu preko koga mi je sasvim mahinalno presao pogled.

    Decja predstava Carevo novo odelo, u reziji Ljubise Barovica. Dakle zato je u nasem gradu.

    Blago klincima. Dobili su sjajnu predstavu na poklon. Medjutim, Hans Kristijan Andersen, nije ovo delo napisao samo za decu. Naprotiv.

    I tako…

    Sasvim slucajni susret sa jednim glumcem na ulici, izazvao je u meni potpuno spontana razmisljanja o dve izvanredne pozorisne predstave. Obe na neki cudan nacin izgledaju sasvim slicno i povezano sa danasnjom politickom stvarnoscu u nasem gradu.

    U Haj-Faju je Boris izisao iz zatvora, a da do kraja predstave nismo saznali zasto je tamo uopste i bio. Za razliku od toga, u Carevom novom odelu nista nije nedoreceno.

    Dakle nije problem da se kaze caru da je go.

    Problem je sto je ovaj nas, nedokazan.

  • Dame su u očima džentlmena. Pogotovu glumice dame. Sećam se tužne slike u kojoj ja sa mladićem u kafani, svira muzika iza ponoći, a suprug došao po ženu da je odvuče kući- Beba plače, molim te, dođi, a ona se smeje sa kolegama glumcima posle nekog uspešnijeg izvođenja predstave. Meni muka u stomaku, ko da je moje dete a ne glumičino zapostavljeno. A onda poznajem još nekoliko njih što umišljeno žive život iz romana, pa hodaju uzvišeno prazna džepa, puna srca, bez pameti da siđu sa scene u kojoj su bili isto što i dunđeri svog zanata. Imala sam prilike da posećujući svog rođaka u jednoj zgradi budem svedok dovođenja mladih, neostvarenih glumica kod reditelja koji su gostovali kod čuvenog glumca u Leskovcu. Do kasno u noć su se vodili kastinzi uz pijanku. I ne kažem da je to vulgarno. Meni je to uvek tužno. Glume izvrsno, svi koje sam pominjala i kapa dole za to. Ali, za damu, mora mnogo više da se bude, da bi te samo džentlmen pogledao. Glumci jako teško funkcionišu izvan svog sveta. Izgleda da su fantasti i da bi sociolozi to bolje istretirali u odnosu na okolno društvo koje ih ne nagrađuje dovoljno ili pak psiholozi koji bi objasnili kako to kad padne zavesa, magija i dalje traje u glavi većine glumaca, ali i zaljubljenika u Taliju u odnosu na tretman zaposlenih u pozorištima. Znam lično prijatelje što se osećaju da su sa divom dok divane sa glumicom, iako je ona sa njim u razgovoru manična(nedovoljno rečita, uprkos nebrojeno mnogim tekstovima naučenim napamet), isparava ne baš prijatno (mada je boemski piti, ali ne i damski), rastrojena u životu(znači za razliku od predstave-totalno je neorganizovana jer nema ličnog reditelja). To bi izgledalo kao kad bi pisac stao da u privatnom životu podražava svoje glavne likove pa bude prepodne razvratni ljubavnik, u podne naučnik u Cernu, a noću i patološki slučaj ubice koji iz čista mira poteže raspoloživo oružje na građane.
    Barović i dalje ima seksi glas. Bila sam ljubomorna kada se u navedenoj presdstavi svojevremeno ljubio na sceni sa koleginicom. Pozvao me da ga gledam. Videli smo se ponovo. Ima dosta od onog šarma iz mladosti kada se okretao za Leskovčankama po gimnaziji vrbujući gledalište. Dobar je. Ako sam ja dama, on bi sad morao biti gospodin glumac. Tako je. Jedan:jedan(nije jedan na jedan, nego vam vraćam za vašu damu glumicu).

    • Ne mogu sebi da oprostim, sto ne zagledah damu malo bolje.

      • Ajmo još jednom: Šta mislite na koju damu glumicu mislim? Možete Vi to, samo ste me naivno shvatili. Čim me doživite ozbiljno, a ne kao žensko-damu, shvatićete i to vrlo dobro, nisam ni sumnjala. Najopasnija sam kad ćutim. Ne sećam se da sam reč rekla za tu damu. Samo sam uzvratila, što je gore, da se zna.

vaš komentar