Dadinčani su poznati kao ugledni i obrazovani, a tu nije reč samo o Dragiši Cvetkoviću, predsedniku vlade Kraljevine Jugoslavije, nego o brojnim lekarima koji su rođeni u ovom selu. Čak i oni koji ih nisu voleli zbog četničke prošlosti, prećutno su ih poštovali. Svojevremeno mi je pričao jedan stari Vlasotinčanin da je gradskim momcima bila čast da budu u vezi sa devojkom iz Dadinca.

Po završetku četiri razreda u svom selu, Dadinčani su dalje školovanje nastavljali u Osnovoj školi „Siniša Janić“ u Vlasotincu, gde su se često izdvajali kao najbolji učenici. Potom bi nastavali dalje da se obrazuju u većim gradovima, gde bi i ostajali, pa se zato kaže da je ovo selo „uništila olovka“.

Dadince je verovatno dobilo ime po imenici dada, što na jugu Srbije označava stariju sestru. Prvi put se selo pominje u turskom tefteru 1516. godine, kada ima 4 kuće, dvadeset godina kasnije 6 kuća, a u osmoj deceniji istog veka 19 kuća i 2 neoženjenih. Selo je zbijenog tipa sa mahalama: Selo, Dolina i Donja Mahala. Današnje stanovništvo neseljeno je krajem 18. veka sa Kosova, Kopaonika, Poljanice… Prema istraživanju Jovana Trifunoskog u selu su sledeći rodovi: Grujinci, Kovačevci, Popovići, Stojkovci, Baninci, Mladenovići, Torbari i Velkovci.

Iako je selo samo 5 km udaljeno od Vlasotinca, ono danas deluje izolovano od glavnih komunikacija. Međutim, treba znati da se nekad nalazilo na Pirotskom putu, koji je vodio od Pirota preko preko Vlasotinca, zatim dolinom Rupske (Kozaračke) reke do Grdelice. U prošlosti to je bila najkraća veza između Carigradskog i Moravsko-vardarskog druma, što ide u prilog tezi da je selo mnogo starije od prvog pominjanja u dokumentima. Tuda su išle kiridžije koje su sa bugarske strane presnosile so i druge proizvode. Krajem 19. veka sa izgradnjom železnice kroz Grdeličku klisuru ovaj put je izgubio na značaju.

Za vreme Prvog srpskog ustanka kada je Ilija Strelja Petrović podigao Vlasotince u borbu za slobodu (1807), među ustaničkim selima bilo je i Dadince. Takođe, kad je bila Niška buna 1841. godine, u Vlasotincu poznata kao Bojadžijska pljačka, Turci i Arnauti spalili su između ostalog i Dadince. Po oslobođenju od Turaka Dadinačka opština obuhvatala je i sela: Kozare, Lopušnju, Sejanicu, Kovačevu Baru i Jastrebac. Stoilko Janković, predsednik opštine Dadinačke, jedan je potpisnika izjave kojom se traži da se poništi odluka Sanstefanskog sporazuma da Vlasotince bude deo Bugarske (1878).

Selo je na prvom popisu 1879. godine imalo 310 stanovnika od toga tri pismena, a na sledećem popisu 1884. godine 346. Tada je Dadince bilo najrazvijenije ratarsko selo u Vlasotinačkom srezu sa  „3384,90 ha ziratnog zemljišta II i III poreske klase, i sa 402,23 ha ziratne zemlje poslednje (IV) poreske klase (verovatno pod vinogradima)“.

Još između dva svetska rata Dadinčani su se iseljavali u Niš, Leskovac, Grdelicu, Vlasotince … Pukovnik Jovan Cvetković je za vreme Prvog srpsko-turskog rata (1876) kao dobrovoljac stupio u srpsku vojsku, a kasnije će se nastaniti u Nišu. Dr Danilo Stojiljković je prvi dadinački lekar, koji će radini vek provesti u Leskovcu. Danilo se oženilo Danicom, unukom Mihajla Ilića, rođenog brata Vlade Ilića, čuvenog gradonačelnika Beograda. Ta iseljavanja Dadinčana bila su sporadična, a posle Drugog svetskog rata postaće masovna.

„Školovali smo se i odlazili, pa je pomalo i istinita rečenica, koju sam čuo od jednog seljaka, da je Dadince olovka uništila“, rekao je dr Slavko Krstić u razgovoru za RTS.

Na popisu 1948. godine bilo 547 stanovnika, a na svakom sledećem popisu sve manje, pa je 2011. godine bio 151 žitelj. Tako je i osnovna škola u Dadincu, izgrađena posle Prvog svetskog rata,  poslednjeg učenika ispratila 2014.

Živojin Miljković (1935), jedan od najstarijih žitelja Dadinca, govorio je o prošlosti sela .

„Škola je imala nekad oko 70 učenika, ali je naglo iseljavanje od 70-ih godina 20.veka učinilo da ih više nema. Nekad smo imali i kulturno-umetničko društvo koje je pobeđivalo na takmičenjima širom bivše Jugoslavije. Asfalt smo dobili tek 1992. godine. Danas ima preko 50 stalnih stanovnika. Zanimljivo je da još radi Stamenkova vodenica, nazvana po vlasniku iz Vlasotinca, kojom sad upravlja Blaško Milenković“, rekao je deda Žika.

Dadinčanin Danilo Koćić, dopisnik Politike iz Leskovca, bavio se fenomenom velikog broja lekara rođenih iz njegovom sela.

„Dadince je poznato kao selo vinogradara i brojnih intelektualaca, najviše lekara. Od kada je čuveni dr Danilo Stojiljković (po kome autoru ovih redaka roditelji nadenuše ime) završio Medicinski fakultet u Beogradu – između dva svetska rata – najhumaniji poziv je ,,zarobio gorštake“. Mnogo je poznatih lekara. Danilov sin, dr Mića Stojiljković, postao je doktor medicine i godinama radio na Medicinskom fakultetu u Nišu. Iz čuvene starije generacije lekara ugledom, ali i skromnošću izdvajao se dr Aleksandar Janković, koji je decenijama bio načelnik Infektivnog odeljenja u Leskovcu, a mnogima bio uzor da krenu njegovim tragom. Samo je u leskovačkom Zdravstvenom centru poslednjih decenija radilo desetine lekara iz sela obojenog tugom, ali i veseljem. U šali, koja ima jasnu poruku, Dadinčani besede da bi u Leskovcu mogli da formiraju lekarski konzilijum. Dr Krsta Marković, dr Slavko Krstić i dr Milena Krstić, njegova ćerka, novopečeni lekar, deo su ekipe lekara čiji su koreni iz ,,planinskog razvigora’’. Dr Verica Ivković predvodi srednju generaciju lekara, a poreklo iz dadinaeke nedođije vodi i dr Milena Kocić Vukomanović, ćerka autora ovih redova “, zapisao je u jednom od tekstova o zavičaju Danilo Kocić.

Dragiša Cvetković – najpoznatiji čovek poreklom iz Dadinca

Zoran D. Stanković, profesor i novinar iz Vlasotinca, objavio je istraživanje „Dragiša Cvetković – novi prilozi za biografiju“ , koje smo adaptirali za potrebe reportaže o Dadincu. Ne radi se samo o biografiji jednog čoveka nego o usponu i padu sela iz kojeg Cvetković potiče.

Ovo istraživanje je sprovedeno tokom 2007, dok Dragiša Cvetković nije bio rehabilitovan. Dana 25. septembra 2009. Okružni sud je u Nišu, na zahtev potomaka, rehabilitovao Dragišu Cvetkovića i tako skinuo višedecenijsku ocenu komunističkih vlasti da je on bio izdajnik i državni neprijatelj. U međuvremenu je preminula starica Persa, bratanica Dragiše Cvetkovića, od koje sam zapisao porodično predanje. Meštani sela Dadinca su  30. juna 2012. podigli  spomenik Dragiši Cvetkoviću ispred osnovne škole na inicijativu dr Slavka Krstića“, zapisao je Zoran D. Stanković.

„Ja sam Persa Marković, devojačko Cvetković, rođena 1923.godine ovde u Dadincu. Bila sam udata tu u selu za Božidara Markovića. Rano sam ostala bez muža. Njega su, mesec dana pre oslobođenja Vlasotinca (Vlasotince je oslobođeno početkom oktobra 1944.godine – napomena Z.D.S.) na silu mobilisali Dražićevci. U toku borbi za oslobođenje komunisti su ga sa još 200 četnika zarobili. Zatim su celu grupu, gde je bilo još dosta Dadinčana, oterali u Pirot. Neke su tamo, a neke u Jastrepcu, bez ikakvog suđenja streljali“, počinje svoju priču Persa Cvetković udata Marković.

Persa Marković, provela je ceo život  u Dadincu (1923-2011) i živela je u vremenu kad su se desile najveće promene u istoriji sela.

„Moj pradeda zvao se Cvetko.Po njemu smo svi mi Cvetkovići. I pored toga što je bio velika sirotinja izrodio je petoro dece. Četiri sina: Marka, Tasu, Jovana i Gavrila i jednu ćerku. Otac Dragiše Cvetkovića je Jovan. Gavrilov sin, Stanko je moj otac. Znači, moj deda Gavrilo i Dragišin otac Jovan su rođena braća“, objasnila je Persa Marković.

Jovan Cvetković (1859-1935) je prebegao iz Dadinca u Srbiju (deo koji je bio oslobođen od Turaka). Kao maloletnik dobrovoljno se prijavio u srpsku vojsku da bi učestovao u oslobađanju rodnog kraja od Turaka. Učesnik je svih ratova od 1876. do 1918. godine. Major Jovan Cvetković, bio je komandant Trećeg puka trećeg poziva i glavnokomandujućeg u odbrani Tumbe u Drugom Balkanskom ratu. Glavna bitka, na Tumbi, sa Bugarima odigrala se 7. jula 1913. godine, gde su vojnici majora Cvetkovića do nogu potukli bugarsku vojsku. Jovan je sa svojom jedinicom bio i učesnik Prvog svetkog rata. Preživeo je povlačenje preko Albanije, učestvovao je u proboju Solunskog fronta i u konačnom oslobođenju Srbije. Bio je dva puta teško ranjavan. Za ispoljenu hrabrost dobio je dve zlatne medalje.Krađorđevu zvezdu sa mačevima, Orden belog orla sa mačevima, treći, četvrti i peti stepen i šest drugih odličja.

Jovan je živeo u Nišu, oženjen  Zojicom Steriadis, poreklom Cincarkom, sa kojom je imao troje dece: Dušana i Dragišu i Danicu. Oba sina su učestvovala u balkanskim ratovima. Dušan je poginuo u Prvom balkanskom ratu kao potporučnik srpske vojske, samo što je završio Vojnu akademiju, u bici kod Rujna 6. oktobra 1912. godine. Jovan je u znak sećanja na sina podigao školu u Dadincu, pre toga su se Dadinčanini opismenjavali u Kozaru. Spomen-ploča je bila na školskoj zgradi dok je komunisti nisu uklonili.

„Dragiša je takođe živeo u Nišu, nasledivši od oca veliko imanje. Imao je troje dece. Dve ćerke: Danicu i Zonku i sina Jovana. Danica i Zonka su još u životu i žive u Beogradu. Sin Jovan je umro u Parizu. Ja sam se družila sa Zonkom, a sa ocem Stankom sam bila na svadbi njene sestre Danice. Moj otac i Dragiša su se mnogo družili. Dragiša je često dolazio kod nas u Dadince. Pamtim ga kao lepog, visokog i crnomanjastog čoveka, sa malim i lepim brčićima. Pomagao je rodbinu koliko je mogao. Neke je školovao, a neke zapošljavao. Meni je kupio šivaću mašinu, što je u ono vreme bilo pravo bogastvo“, seća se Persa Cvetković.

Dragiša Cvetković je rođen 1893.godine u Niškoj Banji u uglednoj porodici oficira Kraljeve vojske. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Nišu. Cvetković je kao bolničar dobrovoljac učestvovao u balkanskim ratovima. Posle Prvog svetskog rata završio je studije prava u Subotici.

Politikom je počeo da se bavi, kao član Radikalne stranke (1923), a narodni poslanik postao je  1927. godine. U tri mandata je bio gradonačelnik Niša. Cvetković je ostavio izuzetno dubok trag u istoriji rodnog grada. Nišlije se sa doprinosom Dragiše Cvetkovića i danas susreću na svakom koraku. Izgradio je vodovod, mnoge ulice, škole, institucije, tri električne centrale, uveo tramvaj i dr. Nišu je poklonio svoj plac za izgradnju invalidskog doma, koji se nalazio na završetku Ulice Obrenovića, kod sadašnje male fontane. Izgradio je današnje pozorište, podigao spomenik Kralju Aleksandru, spomenik Oslobodiocima Niša, Stevanu Sremcu, Dobrici Milutinoviću, Nikoli Pašiću…

Kao ministar narodnog zdravlja podigao je mnogo invalidskih domova u Jugoslaviji i formirao berze rada. U Jugoslaviji je promenio dotadašnji koncept podizanja bolnica u svakom opštinskom mestu i počeo da pravi jake Medicinske centre sa specijalističkim službama u većim gradovima, kakve je video u Evropi. Pokrenuo je izgradnju hirurških klinika u Nišu, Skoplju, Ljubljani, Splitu i drugi.

Ministar  vera postaje 1928.godine. Po uvođenju Šestojanuarske diktature 6. januara 1929.godine ostao je i bez funkcije gradonačelnika  Niša , i ministra vera. U Nišu je pokrenuo lista `Niška slobodna tribina` u kome je pisao protiv diktature, jer je smatrao da je ona zaustavila razvoj Jugoslavije. Zbog ovakvog stava bio je hapšen, a list mu je zabranjen.

Za njegovu dalju karijeru mnogo je značila 1934.godina, kada je povukao istorijski potez. Naime, u svojoj vili na brdu Gorica u Nišu okupio je opozicionu elitu Jugoslavije, na tajni dogovor o ujedinjenju svih stranaka sličnih političkih programa. Na ovaj način je formirana  Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ). Na izborima 1935.godine JRZ je pobedila. Posle ovih izbora još jednom je postao gradonačelnik Niša i predsednik poslaničkog kluba JRZ. Od 1935 do 1938. godine bio je ministar socijalne politike  i narodnog zdravlja i v.d. ministra  za fizičko vaspitanje naroda.

Bio je nakratko i zamenik ministra pravde u vladi  Milana Stojadinovića. Godine 1939. učestvuje u rušenju vlade Milana Stojadinovića. Na predlog Kneza Pavla Karađorđevića izabran je za predsednika nove vlade Jugoslavije i bio njen predsednik sve do 27.marta 1941.godine. 13.februara 1941. putuje u Nemačku zajedno sa ministrom spoljnih poslova  Aleksandrom Cincar – Markovićem. U Nemačkoj su pregovarali sa ministrom spoljnih poslova Ribentropom,kao i sa samim Hitlerom, o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Nije prihvatio zahtev Nemačke za pristupanje paktu, pravdajući se da za to nije ovlašćen.

Sudbonosna odluka o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu doneta je na Krunskom savetu 6.marta 1941.godine, u Belom dvoru u Beogradu. Sastanku je prisustvovalo devet najmoćnijih ljudi ondašnje Jugoslavije na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem. Dragiša Cvetković se i na sastanku Krunskog savete izjasnio protiv potpisivanja Trojnog pakta sa Nemačkom, ali Većinom glasova doneta je odluka da se Trojni pakt potpiše. Dragiša Cvetković je 25.marta 1941. godine potpisao akt o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, u Beču, u dvorcu Belvedere. Ovim aktom potpisivanja pakta, mada pod pritiskom Krunskog saveta, Dragiša Cvetković je hteo da sačuva neutralnost Jugoslavije i poštedi Jugoslaviju ratnog razaranja i stradanja.  27.marta 1941. bile su demonstracije u svim većim gradovima Srbije. Istog dana dolazi do Vojnog puča i smene vlade Cvetković-Maček, a vlast preuzima general Simović.

Posle puča 27. mart 1941. Dragiša Cvetković je uhapšen, ali je ubrzo pušten iz zatvora. Po ulasku Nemaca u Beograd od njega je zahtevano da sarađuje sa okupatorom, ali je on to kategorički odbio i povukao se u Nišku Banju. U Belom dvoru, 16.aprila 1941.godine, izbegao je da potpiše akt o kapitulaciji Jugoslavije. Odbio je i ponudu da bude predsednik porobljene Srbije. Živeći u Niškoj Banji za sve vreme okupacije, Dragiša Cvetković je u niškom kraju pomagao pokret Draže Mihajilovića. Cvetkovića su okupacione vlasti hapsile u dva navrata i odvodili u logor na Banjici, gde je proveo oko dva i po meseca. Dobro je znao šta ga čeka od komunista i zato u svojoj zemlji nije smeo da dočeka kraj rata. 4. septembra 1944. godine beži u Bugarsku, a odatle u Tursku. Iz Istambula prešao je u Rim, pa u Pariz gde je živeo sve do smrti 18. februara 1969. godine. Sahranjen je na srpskom delu vojničkog groblja u Tijeu, kod Pariza.

S obzirom da je poslednja učenica u školi bila Anđela Pavlović, rođena u braku Dadinčanina i Jermenke, teško da će ponovo zvoniti školsko zvono, koje se nije čulo od 2014. godine. I Anđela je krenula ranije u školu kako učiteljica Gordana Milčić ne bi ostala bez posla. To nam je rekla Liana, Anđelina majka, sa kojom je iz Jermenije došla u selo i njena sestra Armina. Tako da danas Dadince ima šansu kao turističko naselje, jer ima dosta uređenih kuća koje izgledaju kao vinarije. Grožđa i vino su još uvek zaštitni znak ovog sela. Kroz selo protiče Rupska (Kozaračka) reka kao jedna od najčistijih u Srbiji, gde ima dosta kupača iz cele Srbije. Doduše, ona je ugrožena izgradnjom hidroelektrane, ali su zasad meštani uspevali da odbrane svoju reku. Godine 2017. u selu je podignut spomenik žrtvama „partizana i komunista”, tako da se poštvaoci Jugoslovenske vojske u otadžbini krajem juna svake godine okupe u selu. U pripremi je monografija sela na kojoj pedantno radi Miloš Krstić. Ostaje nada da će Dadince naći način da nastaviti da živi.