Kada se završi žetva i umorne seljačke ruke malakšu od napornog rada tada Sveta Petka, 8. avgusta, objavi praznovanje. Toga dana gotovo svi ljudi iz Vranja i okoline dođu u crkvu Svete Petke, poznatu i kao Krstata Džamija, svetinja koja svojom istorijom i legendama svedoči o turskom nasilju, o srpskom bolu, snalažljivosti petovekovnih okupatora, ali i o božjoj pravdi. Crkva Sveta Petka, nekada džamija sa utisnutim krstom, smeštena je u naselju Tulbe u Vranju.

Uporedo sa Vranjskom rekom koja žuri Moravi u zagrljaj vijuga i kolona automobila koja pokušava da nađe najbliže mesto za parkirnje. Svi bi oni rado da se parkiraju u hlad ispred lepo ušuškane malene crkvice. Na njihovu žalost sva mesta ispod hladovine zauzeli su prodavci sveća, dečjih igračka, suvenira i svilenih bombona. Iako je avgustovsko sunce od ranog jutra nemilosrdno pržilo ceo taj predeo, ljudi su samo pristizali ne obazirući se na veliku vrućinu. Oni stariji odmah su se sklanjali u hladovinu pored reke u kojoj su neka deca radosno brčkala noge.

Ljube ikone i ostavljaju novac

U crkvu ljudi ulaze ćutke. Krsteći se ostavljaju poklone i pale sveće za žive i mrtve.Većina žena nose marame na glavi i duge suknje. Svi ljube ikonu Svete Petke, ostavljaju novac i mole se za zdravlje i napredak svoje porodice. Ljubi narod i ostale ikone i svako se trudi da ostavi nešto malo metalnog novca na njima. Takav je kažu, običaj u Srba.

Na ovaj veliki ženski praznik u ovu crkvu obavezno dođe i vremešna Vranjanka Buba sa svojim suprugom Svetozarom Đokićem, sa kojim je četrdeset tri godine u braku. Njih dvoje su se venčali na dan Svete Petke u ono komunističko vreme kada se nije blagonaklono gledalo na one koji su odlazili u crkvu i verovali u Boga. U Bubinoj porodici su, međutim, uprkos zabranama i u to vreme išli u crkvu i slavili svoju veru. Nisu propuštali ni jedan veliki praznik da dođu u ovu crkvu i pomole se Bogu. Sa njima je kao dete išla i Buba.

„Ova crkva tada nije izgledala ovako lepo. Bila je mnogo skromnije uređena. Oduvek sam ovde volela da dođem jer sam tu imala priliku da vidim svoje roditelje kako sa strahopoštovanjem ulaze u ovu svetinju, klanjaju se i mole Svetoj Petki. U crkvenom dvorištu uvek bismo se sreli sa našim rođacima. I dok bi oni razgovrali sa njima, sa njihovom decom sam se igrala jurke. U povratku obvezno bi mi kupili svilene bombone koje bih u slast pojela do kuće“, priča Buba.

I sedamdesetšestogodišnja Kate Tasić, članica crkvenog hora u Vranju, na ovaj dan svake godine dolazi da se pokloni Svetoj Petki.

„Kad god ovde dođem, osetim savršen unutrašnji mir. Svu težinu svakodnevnog života koju ovde donesem od kuće, obavezno nestane. Um mi je bistar, a i glava me ne boli. Sećam se da sam jedne godine zbog zdravstvenih problema završila u bolnici na intenzivnoj nezi. Dok sam ležala u krevetu i primala terapiju mnogo sam se molila Bogu. Kada sam se ujutru probudila bez zdravstvenih poteškoća zapevala sam na sav glas moju omiljenu pesmu“, kaže Kate.

Narod veruje da ova svetinja ima čudotvornu moć

Prema predanju crkva Svete Petke Trnove sagrađena je u Vranju u 13. veku. Kada su Turci porobili Srbiju, crkva je porušena. Begovi i age koji su se naselili u ovm delu varoši odlučili su da podignu džamiju na zidovima pravoslavne bogomolje. Ono što bi danju sagradilo noću bi se srušilo. Zbog toga je jedan vispreni Turčin predložio da se u građevinu utisne znak u obliku krsta i da vide šta će se desiti. To su i uradili i posle toga se ništa slično nije desilo. Po osloobođenju od Turaka 1878. godine srpski vojnici sravnili su sa zemljom osam džamija u Vranju, među kojima i Krstatu.

Narod je, međutim, i dalje nastavio da dolazi na poklonjenje i isceljenje na ruševinama ove crkve, da bi na kraju tu ponovo bila izgrađena omanja crkva Svete Petke Trnove. Pretpostavlja se da je jedan deo zida koji je pretvoren u džamiju ostao netaknut. Narod veruje da taj zid održava čudotvornu moć kroz vekove.

Hodčašće u crkvu Svete Petke Trnove nikad nije prestalo.Ljudi su tu dolazili da se klanjaju svetici i u verme Turaka, komunizma pa sve do današnjih dana.