Te 1989. godine, jedan leskovački majstor roštilja i par novinara i urednika beogradske Politike odlučili su zapravo da naprave predtakmičenje kuvara koji bi se izborili za plasman za učešće na velikom festivalu roštilja u gradu Nešvil u američkoj državi Teksas.

I tako je nastala Roštiljijada, nakon što je bivši roštilj majstor HUP-a “Balkan” Miroslav Stefanović pročitao u Ekspres politici članak da su Srbi pokrenuli veliko takmičenje roštiljdžija iz celog sveta negde na jugu Sjedinjenih američkih država.

“Ja nisam mogao da sedim miran i da se pomirim da se festival roštilja pravi bilo gde na svetu, a mi imamo najbolje roštilj meso. Kontaktirao sam novinara koji je pisao taj članak, izložio svoju ideju, on me je povezao sa svojim urednicima i direktorom Politike i tako smo krenuli u nešto po čemu će moj rodni grad postati prepoznatljiv u celom svetu”, priča nam ovaj roštilj majstor koji danas poseduje lanac restorana u Sofiji, a njegov roštilj su okusili Stiven Segal, Entoni Hopkins i mnoge druge svetske face.

SVE JE BILO ZAMIŠLJENO DRUGAČIJE

Ceo koncept tadašnje Roštiljijade, priseća se Stojanović, bio je potpuni drugačiji od onoga u šta se ona razvila danas.

“Glavno je bilo takmičenje majstora roštilja i ono se održavalo u motelu “Atina”. Sećam se da sam tada osvojio drugo mesto i bio sam smrtno uvređen. Čak nisam ni hteo da primim nagradu. Onaj prvi, koji je inače bio moj učenik, nije ni otišao za taj Teksas jer je Politika zbog nedostatka finansija odustala od namere da pošalje našeg predstavnika na taj festival, ali je Roštiljijada zaživela”, priseća se Stojanović koji je od 1990. do 1993. godine na Roštiljijadi osvajao prvo mesto na takmičenjima roštilj majstora.

Ako nekoga želite da krivite zašto se svetkovina Roštilja već 29 godina održava u strogom centru grada, on je prava osoba za to.

“Moja je ideja bila da se tu na bulevaru, na širokoj ulici postave štandovi. I tadašnja gradska vlast je to podržala. Samo, ideja je bila da ti štandovi budu identični, da svi roštiljdžije budu uniformisani, da se na skarama vrte samo specijaliteti sa roštilja, a ne, kao danas, jagnjići na ražnju i svadbarski kupus. Da taj roštilj jede gospoda, a ne da se pretvori u pravi vašar”, ističe.

ROŠTILJDŽIJA BEZ KUVARSKE KAPE?

Kaže da mu je drago što se njegova ideja razvila u jednu od najposećenijih manifestacija u Srbiji i još uvek ima nekih novih ideja koje bi da predloži organizatorima Roštiljijade.

“Ja nikada ne bih dozvolio da mi se roštiljdžija za skarom pojavi bez kuvarske kape. To je nedopustivo! Danas sam obišao štandove, i nisam video ni jednog jedinog prikladno obučenog, a o tome da svaki treći drži cigaru među prstima dok baca meson a skaru, o tome neću ni da govorim”, dodaje Stojanović.

Po njemu, Roštiljijadi manjka pravog leskovačkog turizma.

“Imam mnogo prijatelja iz Bugarske koji dolaze na Roštiljijadu. Svi oni tada žele da kupe onu leskovačkui ajvarku ili gruvanu paprika. A to na Roštiljijadi ne mogu da nađu. E, recimo, što se oni štandovi sa drangulijama ne bi pretvorili zapravo u štandove sa autentičnim proizvodima našeg seljaka? Odlično za turizam, odlično i za poljoprivredne proizvođače”, predlaže ovaj legendarni roštilj majstor koga svi u Leskovcu znaju pod nadimkom Miro Bugarin.

A kaže i na šta mu se Bugari žale.

“Nema internet! Nema Wi-Fi zone”, zaključuje Stojanović i konstatuje da se i na ovakvim tradicionalnim manifestacijama u tom pogledu mora pratiti korak sa vremenom.

Po njegovom mišljenju, ako ništa drugo, ove godine je napravljen pravi izbor sa muzičkim izvođačima koji zabavljaju goste na leskovačkoj Roštiljijadi.