Dok se danas  širom sveta  obeležava Međunarodni praznik rada, Prvi maj , radnici na jugu Srbije predstavljaju crnu mrlju na evropskom putu razvoja i grubu statističku brojku koja govori o velikom broju nezaposlenih. Prvi maj, praznik rada  je ustanovljen u znak sećanja na  ovaj datum daleke  1886. godine, kada je više desetina hiljada radnika u Čikagu izašlo na ulice zahtevajući bolje uslove rada i osmočasovno radno vreme.

Danas  na jugu Srbije radnici ne razmišljau o boljim uslovima za rad već se nadaju obećanim investitorima iz inostranstva za koje će morati da rade po 16 sati dnevno uz želju da uspeju da se izbore za minimalac, ali i to je bolje nego biti još jedna žrtva tranzicije iscrpljena od štrajka pred zatvorenom fabrikom i godinama neoverenom zdravstvenom knjižicom.Tada su u Čikagu organizatori protesta  zahteve prethodno uputili poslodavcima i vlastima tražeći da ih ispune do 1. maja 1886. godine.Kao odgovor tim zahtevima usledila je represija, i u sukobima sa policijom bilo je žrtava i ranjenih na obe strane. Drugi kongres Radničke internacionale, odlučio je da se od 1890. godine 1. maja širom sveta održavaju masovne manifestacije, demonstracije i štrajkovi, kao jedan od vidova klasne borbe, što je do kraja 19. veka i početkom 20. dobilo masovne razmere.

Prvi maj u Srbiji obeležen je 1893. godine protestnim skupovima u Beogradu. Poslednjih godina, prvomajski protesti ponovo dobijaju vidove protestnih okupljanja nezadovoljnih, mada su u  izgubili na masovnosti. U Srbiji i regionu vremenom se ustalila praksa izlaska u prirodu na taj dan na prvomajski uranak, valjda se odustalo od ideje da protesti mogu nešto promeniti.

I na kraju najvažnije za one srećnike koji imaju posao prema Zakonu o državnim praznicima, prvomajski praznik se u Srbiji neradno obeležava dva dana, dakle nek nam živi, živi (ne) rad.