Nekada su ovde ispred naše vodenice bili redovi, ljudi su po nekoliko dana čekali da samelju žito, a u pauzama se popila po koja, pa se pevalo i igralo, vodili razgovori o politici i životu, pričaju braća Josif i Gradimir Stanković iz Vučja, dvojica od 32 vlasnika vodenice na Vučjanki, stare 150 godina.

I danas, na manifestaciji „Dani vodenice“, šeste po redu, ispred te stare potočare ispod čijih kamena i čeketaljke još izlazi brašno, odvijao se društveni život – pevalo se igralo, govorilo, pravio kačamak i probali specijaliteti spremljeni od vodeničnog brašna. Jedino nije, kao nekada, bilo redova sa zaprežnim kolima i džakovima sa žitom, ali miris brašna preko otvorenih vrata podsećao je na neka davna vremena.

„Samo narodi koji imaju tradiciju i prošlost, mogu da se nadaju boljoj budućnosti. Mi smo ispred vodenica starih 150 godina. Bilo ih 14, sada tri rade, ali ako da bog, a daće, gledaćemo u narednom periodu da i one rade, da osetimo brašno koje se na najkvalitetniji i

najprirodniji način melje kamenom, brašno sa ukusom i mirisom od koga su naše bake ranije spremale i  uz čiju su pomoć naše deke u vreme ratova očuvali integritet i suverenitet naše zemlje“, kazao je gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović, predloživši da od naredne godine ova manifestacija bude višednevna.

Okupljene je pozdravio direktor Doma kulture Vučja Bratislav Stanojković

Vodenice na Vučjanki, sve stare vek i po, su poređane u nizu, u živopisnom predelu ispod planine Kukavica, koji baš na Danima vodenica poprimi zlatno-žutu boju. Tri, od 14, obnovljene su uz pomoć grada Leskovca, pa se sada ovde i dalje proizvodi brašno.

„Imamo stalne mušterije, uglavnom dođu i otkupe brašno na veliko, pa ga posle preprodaju. Meljemo pšenicu, beo kukuruz, raž, ječam, ovas, heljdu, sve žitarice, ali najveća potražnja je za integralnim brašnom, koje mi lako izvlačimo štelujući dva kamena između kojih se melje žito, jednog statičnog i jednog kojeg pokreće voda“, objašnjava sedamdesetogodišnji Josif Stanković, koji je zanat učio od dede Alekse i oca Dušana.

On se ne seća imena predaka graditelja vodenice, ali kaže da je ona bila uvek ortačka, pa su sada 32 naslednika. A veliki broj naslednika je i razlog što su ostale potočare propale. Seća se, međutim, drugih dedinih priča.

„Deda mi je pričao da se ovde pored naše vodenice odvijao celokupni društveni život Vučja, pa i Leskovca. Znamo da se to više ne može desiti, ali mi je puno srce kada jednom godišnje dođu ljudi i zaigraju i zapevaju ispred naše vodenice“, priča Josif Stanković.