Kada kupimo jeftinu majicu u bilo kom tržnom centru, uglavnom i ne primetimo da na etiketi piše “Made in Bangladesh“. Još manje znamo da je tu majicu, verovatno u trećoj smeni, krojilo i pakovalo neko dete koje je prisiljeno na rad, koje je roditeljima isključivo kapital koji u porodicu donosi nekakvu bednu napojnicu.

Dečji rad je poseban problem, ali svakako ima veze sa demografijom u smislu (ne) planiranja porodice i natalitetom.

Ne moramo da idemo čak na drugi kontinent. U centrima brojnih gradova Srbije, svakodnevno o zloupotrebi dece svedoče mlade Romkinje koje, s bebama u naručju, poručuju: „Bog ti dao zdravlje!“ i to – ako im date neki dinar koji će kasnije potrošiti za cigare, alkohol ili lepak. Sama deca koja prose, novac će morati da daju Glavnom.

U mnogim društvima na planiranje porodice ali i tretman prema potomstvu, poseban uticaj imaju veroispovest i običaji. Kontracepcija kod Katolika dugo je predmet debata, dok se u nekim kulturama na žene gleda s poštovanjem samo tokom njihovog reproduktivnog perioda.

Romkinje u Srbiji neretko rode i po desetoro dece, a majkama postaju još kao maloletnice. Neobrazovane i bez osnovnog znanja o kontracepciji, rađaju ćerke koje često nastavljaju njihovu sudbinu koju karakterišu iskorišćavanje, fizičko nasilje, prostitucija, neobrazovanost, kratak životni vek, rano obolevanje, prosjačenje sa decom (što svojom – što tuđom)…

Sledi ukratko prepričan razgovor autorke ovih redova sa ženom srednjih godina koja je, sa dve devojčice, Zoricom i malenom Jasminom, prosila pored Crkve Svetog Marka u centru Beograda:

(- Teto, mnogo si lepa, daj neki dinar za sendvić!

-Kupiću ti ja sendvić, nego kaži ti meni da li ideš u školu, koliko imaš godina?

-Aaa, imam osam godine, ne idem u školu a mnogo bih htela da idem u Leštane u školu!

-A kako se zoveš?

-Zorica!

Prilazi mi Romkinja koja nadgleda devojčice i koja je čula naš razgovor:

-’Oću i ja da ih šaljem u školu al’ nemam pare za knjige!

Kupim im sendviče i odem u Nacionalni savet romske nacionalne manjine Tamo me lepo dočekaju i pitam kako mogu da pomognu da jedna „njihova“ devojčica krene u školu, ali da nema ni papire ni novca za knjige. Svaka čast! Obećaju mi da će urgirati da se Zorica upiše u prvi razred, da će obezbediti knjige, ranac i svu prateću opremu za novog školarca i da nas, sve zajedno, očekuju sutra u podne kod njih u kancelariji da se organizujemo oko detalja.

Pohitam do crkve i nađem ih na „radnom mestu“. Prenesem lepe vesti i kažem im da dolazim sutra po njih da odemo zajedno do Saveta.

Nikada ih više nisam videla… Gospodi iz Saveta sam se izvinila i javila da ipak ne dolazimo.

Da žena u pojedinim društvima služi isključivo za rađanje dece pokazuje praksa u nekim afričkim plemenima gde se devojčice u nehigijenskim uslovima podvrgavaju polnom sakaćenju, kako bi se za njih, seksualni čin pretvorio isključivo u čin koji jedino omogućava drugo stanje. I ništa više.

Odnos prema porodici, deci i planiranju potomstva, činjenica je, uveliko zavisi od tradicije određenog društva što je uglavnom u vezi sa verskim ubeđenjima. Mi u Srbiji bismo teško mogli da shvatimo priču komentatora-putopisaca poput Filipa Obradovićao tome da je u Kambodži prodavanje sopstvene dece i njihovo korišćenje za prostituciju uobičajena stvar.

„Prostitucija je ovde privredna grana kao i prodaja dece. Spoj ova dva i dobićeš pedofilski raj. Čim uđete u tuk tuk nudi se vožnja do bordela koji je uvek blizu jer ih ima previše. Deset dolara je sat vremena, u pitanju su saloni gde možete da birate devojku iz kataloga. Kambodža je raj za običnu prostituciju i pedofiliju”.

Realnost koju je teško povezati sa bilo kojom religijom? U istoj Kambodži, na delu su kompanije koje od siromašnih majki otkupljuju majčino mleko, konzerviraju ga i potom prodaju u Sjedinjenim Američkim Državama, što je oštro kritikovao UNICEF.

„Mnogim ženama u Kambodži prodaja majčinog mleka jedini je način zarade. Čea Sam, 30-godišnja majka, rekla je za AFP da poslednja tri meseca, od rođenja sina, prodaje svoje mleko. Dnevno tako zaradi od 7,5 do 10 dolara i dodaje da zna bar još 20 žena koje su se odlučile na takav korak“.

Naša država je u poslednje vreme rešila da pomogne budućim roditeljima i donela niz afirmativnih mera iz oblasti populacione politike. Kad je reč o pravima žena, kod nas i te kako jesu i vole da budu emancipovane, a i, ruku na srce, dozvoljena im je ta ravnopravnost… (naravno – sa izuzecima, ali o tome drugom prilikom).

Da li je sve u novcu? Možda nam nedostaje malo ljudskosti. Možda da „naučimo da pecaju“ one koji imaju problem sa planiranjem porodice i kontracepcijom… Možda da pustimo da sve ide svojim tokom…

Tekst je prilagođeni deo naučnog rada objavljenog 2014. godine