DEDA I DIRIGENTI

Ono malo što pamtim, pamtim da je bio gorostas s brkovima, oštrog, pronicljivog pogleda, autoritativan, pamtim da su ga poštovali i da je ispred seoske zadruge, sa prekrštenim nogama i čašicom rakije u rukama, uvek imao veliki broj slušalaca. Pamtim, međutim ponajviše gnoj i krv koji su neprestano curili iz njegove noge pri stopalu. Otežano se kretao zbog te noge. Bio je to moj deda po ocu Josim Danković, ranjen na Cerskoj bici, koji je do kraja života žalio što sa svojim ratnim drugovima nije prošao albansku golgotu i učestvovao u probijanju Solunskog fronta.

Bio je mali kada su mu, tamo u selu između varoši Crna Trava i današnjeg Vlasinskog jezera, okupatori ubili roditelje kao vođe ustanka, spalili rodnu kuću, a on i tri njegove mlađe sestre preživele sa nešto ovaca i krava, sve zahvaljujući komšijama. Ne samo što su komšije sakrile četvoro siročića po svojim kućama, nego, kada je nastupila plenidba stoke, svako od njih je rizikovao pa uzeo po dve tri ovce, ubeđujući da su njihove, a isto su uradili i sa ostalom stokom. Bilo je to sredinom sedamdesetih godina 19. veka, vreme solidarnosti među srpskim življem u okupiranim delovima Srbije.

Porodica mog dede bila je, verovatno, imućnija, pa kada se pola sela iz Crne Trave zbog terora preselilo u selo Ivanje ispod Radan planine, na pola puta do i od Leskovca, a tražili su brdovite predele na koje su navikli, deda je kupio veliko imanje, najplodnije njive, livade i šume. U novi kraj stigao je sa svojim rođenim stricem i sa tri sestre. Podigao kuću i brzo bio pozvan u dva balkanska pa u Prvi svetski rat.

Posle ranjavanja na Ceru, skoro godinu dana proveo je po raznim bolnicama jer nije bio ranjen samo u nogu. Bio je, bukvalno, izrešetan dok je iz rova pucao u neprijatelja.

Sa suprugom Milanom, lepom ženom plavih očiju, iz jedne čuke u selu Slišane, izrodio je šestoro dece, pet kćeri, od kojih je jedna umrla kao devojčica, i jednog sina, mog oca Živojina, koga je majka rodila u 45. godini svog života i koji se nedavno pridružio svojim roditeljima na onom svetu, ako postoji taj svet.

Zašto pišem o svom dedi? Jer, sudbine naših dedova, sve liče jedna na drugu, bar dedova čiji su unici danas u poznijim godinama.

Ovih nedelja, kada me tuga obuzme za ocem sve se češće setim dede Josima, koji je umro kada sam pošla u prvi razred osnovne škole, od upale pluća. I pri tom ne mislim na njegove ratne priče koje sam slušala u zimskim večerima sklupčana pored njegovih nogu, već mi u ušima odzvanja jedna strašna upitna rečenica: „Ti li si unuka Josima ćope?!“.

To me me je još pre dvadesetak godina pitao čovek iz Vučja, komunista pa socijalista, čovek iz prosvete, rodom iz sela u kome sam sam se ja rodila. „Kog ćope, kako ćope?“, pitala sam u neverici. Prvi put sam tada, decenijama posle Josimove smrti čula da su mog dedu, koga sam obožavala, zvali – ćopa.

„Pa tako su ga zvali, šta se čudiš“, reče mi čovek s lukavim i zlobnim očima, čiji preci nikada, ama baš nikada nisu omirisali barut, i produži, zapravo nastavi da diriguje ko će gde sedeti na predizbornom SPS skupu. Ostadoh otvorenih usta od šoka. Skamenjena. Novinar sam, pa umem da se brzo dešokiram, praksa. Pogledah u pravcu „dirigenta“. Omanji, debeljuškast, proćelav čovečuljak. Škola ga nije emancipovala, ostalo je u njemu sve što je genima nasledio. „Ne“, rekoh sebi u bradu. „Neću da pravim scenu, odgovoriću mu kasnije“. No, to kasnije nikada nije došlo, a ja sam potisnula susret s prostaklukom.

Sada se vraća sećanje a sa sećanjima i ogorčenost i neverica i pitanja na koja nema odgovora.  Kako su se u međuvremenu potomci onih humanih gorštaka pretvorili u zle ljude? Kako su čoveka koji je svoju nogu dao za otadžbinu nazivali ćopom? Zar takav izrešetani junak iz tri otadžbinska rata nije trebalo da bude poštovan i slavljen?

Pa nije! I ne samo on. Jer posle tih ratova u Srbiju se uvuklo zlo – komunizam i komunisti. Istorija je počinjala od njih. Otac onog dežmekastog „dirigenta“ primao je partizansku boračku penziju iako partizane nije ni video, ali imao je dva svedoka. Moj deda je prezirao nove seoske vlasti, iako su mu dve ćerke bile SKOJ-evke. Govorio je da su na vlast doši poljaci (ljudi koji čuvaju polja p.n) i sluge. Nije imao dlake na jeziku, ali ga nisu dirali, možda podsvesno se bojeći njegovih vidljivih rana.

Ni on, kao ni jedan učesnik Prvog svetskog rata, nije primao penziju, umro je bez penzije. Umro je od upale pluća. Sećam se da je u nekom magnovanju zbog visoke temperature sam sebe pitao: „Pa zar od ovoga da odem?“. Poslednje reči nisu mu bile ni deca ni unici ni žena nego samo jedna reč: „Juriiiššš“. Bila sam tu. Čula sam. Nisam znala zašto baš ta reč, niko mi nije objašnjavao. Danas znam. Čovek koga su zvali „ćopa“ otišao je na onaj svet misleći da je na Ceru ili zamišljajući da je s drugovima na Solunskom frontu. Otišao je jurišajući.

A tim ratnicima, tim herojima, koje su komunsiti pa i socijalisti u ranijoj fazi, ismejavali, država se za života nije odužila. Otišli su kao neprijatelji, dok je iste pobednike slavio ceo svet. A danas ih se kobajagi setimo samo na godišnjicama. Kakvi smo i to je mnogo.

Ja napisah i otarasih se muke i onog „diregenta“. Ja napisah s ponosom deo sećanja na svog dedu čije gene, duboko sam uverena, nosim u sebi. Slava svim dedovima našim koji su dali svoje živote za svoju otadžbinu ili ranjeni na bojištima, a kojih više nema. Ostalo je na pokoljenima da gaje sećanja.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

24 komentara

  • Bili pravi heroji,i tacno je satrle su ih komunisticke sluge nepismeni ljigavi sljam koji je imao samo jednu duznost,da te prijavi centralnom komitetu,za uzvrat su dobijali polozaje,deca su im ,,zavrsila“ velike skole,vladala,a sad njihovi unuci isto.Crvendaca podmuklih se jos nismo otarasili i dalje funkcionisu na isti nacin i cak imam utisak da nas znaju,za nas potomke Srpske vojske nema mesta nigde,a njima su sva vrata otvorena.Bar cuvamo uspomene,rado se secamo i ponosimo sto smo potomci takvih velicina Srpskog naroda,svedoci smo,a oni bi hteli da se to nikad ne sazna.

    • Posle Velikog rata, kasnije nazvanog Prvi svetski rat, novine serbske koje su izlazile u zemlji Srbiji SVE borce toga rata, po novinama serbskim, nazivale su: KAJMAKCELANSKE AVETI. Sprdale su se, novine, sa ucesnicima toga rata. Tada je na tronu MONARHIJE SRBIJE bio kralj Petar I Karadjordjevic. SRbija nije imalo ni jednog komunistu, nije bilo Tita, Koce, Rankovica, Krcuna…Bogalji, proistekli iz Tog rata, prosili su po ulicama srpskih gradova i ispred crkava. Raspolazem sa mali milion slicnih, ili jos tragicnijih, cinjenica koje cine srpsku svakodnevnicu posle Velikog rata. Ali, nema ko da cita u ovoj i ovakvo nepismenoj Srbiji, gde su PSI pusteni, a KAMENJE svezano. Kakav strokav i sljam narod, takva i vlast. Inace, moji deda Dusan i deda Lazar su solunski borci, i, obojica, nosioci Karadjorjdeve zvezde sa macevima. Njihovi sinovi i cerka, moji otac i majka PARTIZANI. Pa, sta.

      • Za vreme Toplickog ustanka kraljev pecat je imao kosta pecanac a vojevao od Djurdjevdana do Mitrovdana,trebao je ovaj nas Kosta Vojinovic da zbrise govedo jos u startu ne bi bilo onog bugarskog pokolja,ali nije,a i kralj je korenit ko pecanac,dosta mi je avara,bar se sad tako milogorci predstavljaju,a mozda i ne slucajno.

    • Tebi brate uopšte nije dobro.

  • Исти Јордан, с брковима, само белих.И и беле главе, како су га памтили моји рођаци,и немирних плавих очију и немирног духа.-Слава твом деди Јосиму, и мом прадеди Јордану Солунцу.Слава им!П.С.Одличан текст драга Милице!

  • Odlična kolumna. Dirigenti još uvek diriguju, a dokle će ne zna se.

  • Licis na dedu,ponosi se.

  • ..godinama je neko uporno nametao temu „Velikog rat“sa posbnim osvrtom na posledice.Više ismejavan i ponižavan,valjda je napustio svoju iluziju da će se potomcima ratnika-junaka tog rata prbuditi svest o svojoj pripadnosti.Uzalud.Nije on imao namer da svadja gradjane Srbije zato što su(preci)nekih bili u vojsci agresora.Namera je-upoznaj istoriju da ti se ne ponavlja..
    Jeste,danas su na vlasti većinom potomci vojnika koji su služili Caru Josifu.I to nema veza!
    Posle drugog rata od 45 do 53 gidine ubijeno je u Srbiji 68.000 vidjenijh Srba.Ko je izdao naredbu;ko je egzekutor…to je tajna.A ne bi trebalo.
    Dakle,ko se stidi svoje istorije ili ko se plaši istorije Srba od 1918 do danas ?
    Valjda taj Vaš „poznanik“što Vam uvredi dedu.
    Ne on je damo sluga,onih odozgo.Onih što su veći Srbi od Srbina,oni što im je nacionalizm sredstvo za vladanje oni što nas smatraju vrednim,polupismenim i poslušnim.
    Kako su obeležili 100 g. od završetka V.rata?a kako obeležavaju(nemam ništa protiv,to je velika tragedija ljudi)“bljesak“ili“oluju“.
    Vaš deda kao i svi ratnici V.rats su ponižavani.
    I ksko ne bi.To su bili monarhistički ratnici.Nisu se „solunci“presvlačili u pobednike zarad neke koristi.To subradili oni što su zaposeli Dedinje i „osvojili“Vojvodinu.
    Hvala na tekstu.Neka on bude samo početak u otkrivanju prave istorije Srba.Kad nju saznamo svima će biti bolje.Jer takvi smo mi Srbi iz Srbije.Uvek praštamo i poštujemo.

    • Jeste, mnogo smo fini

      • „Antikomunizam je znak da komunizam još ima moć“

      • Dodješ bos i postaneš BOS.
        P.S.Finac!pod hitno da pitaš babe i dede kakav si TI čovek.

      • Ne, veċ postanem „BOSS“. Jer sam obrazovan, načitan i govorim strane jezike.

      • Lrpo je što kako reče,da si obrezovan,plagiran i što govoriš strane jezike(bosanski,crnogorski,bošnjački…)al’ ipak PITAJ BABU I DEDU DA TI KAŽU-KO SI TI.

  • Hvala za lepu priču o našem deda Josimu.

  • Divna prica, steta sto ih nema vise. Zao mi je sto nisam dozivela da mi ih pradeda isprica, bila Sam mnogo mala kad je umro. I on je preziveo I veliki rat I presao Albaniju,Ali je zato pao slomio kuk I umro… Secam se kad je pao, grcevito Sam se drzala za stok od njihove sobe I nisam htela u vrtic. Htela sam da ostanem sa njim I prabakom, mama I mamina tetka su mislile kako ne treba da budem tu kad doju doktori… Rekao I’m je pustite dete, neka ostane… Ali ne otisla Sam u vrtic I pradedu vise nikad nisam videla… Prica me je podsetila na njega. I sada sa skoro 40.god najvise volim da slusam mamu I ujaka, njihove dozivljaje I uspomena koje ne blede. Kad pricaju oci su I’m pune radosti, osmesi iskreni puni ljubavi. Bezbrizni su bili, sigurna sam da su mislili da ce njihovi potomci rasti u solidarnijoj I jos boljoj Srbiji. Ali na zalost ne, eto unukua tih komunista I sve gore I gore… Vise nije bitno ni ko si, ni ciji si samo sta si I za koga si opredeljen. Tuzno pretuzno

  • Milice, citaj Slom i vaskrs Srbije, bice ti sve jasno.Dva puta su kraljevi napustali svoj narod.Pukne li opet ce otici.Velika laz da se je kralj povlacio sa svojom vojskom.Mesec dana ranije su zaposeli hotele u Skadru.Istorija ne pamti da je vojska napustila svoj narad i pobegla van zemlje.Zato je trecina vojnika dezertiralo.To su patriote ucesnici Toplickog ustanka koji nije uspeo zbog sukoba Koste i Vuka.Posleratni odnos prema ratnicima je poznat.Milunka je dobila mesto cistacice , invalidi pravo da mogu da prose dva puta nedeljno a hrvatski oficiri dva cina prevremenog unapredenja.Da se vidimo u SUBNOR, dacu ti knjigu To su dokumenta ministra koji je preminuo 1921.god.

  • Zar takav izrešetani junak iz tri otadžbinska rata nije trebalo da bude poštovan i slavljen?
    Pa nije! I ne samo on. Jer posle tih ratova u Srbiju se uvuklo zlo – komunizam i komunisti.

    tako je i danas Milice…komunisticko-sektaska-SNS ideologija na vlasti bez respekta za ratne vojne invalide…i celokupno srpstvo….zlo na vlasti …pohvala za tekst…

    • Simo, pretpostavljam da iz „komunističkih-sektaša“ izuimaš svoje dede, babe, roditelje i svoje rodjake komuniste.
      Zli „komunističkih-sektaši“ su tuđi preci.
      Ja se, bogami, ne odričem nijednog svog pretka. Ponosan sam na sve njih!
      Kao što se ni moji preci, babe i dede nikada ne bi odrekli mene.

  • Srbi su poznati da jedni drugima daju nadimke po karakternim osobinama, po izgledu, a često i prema fizičkim nedostacima. Tupča, Tupson, Jevrejin, Bradil, Glavonja, Buljča, Krivi, Guzica, Debeljan, Debeli, Grbavi, Kratki, Ċora, Ċorča, pa na kraju i Ċopa. Vi ste pokušali da date ideološku notu tom dijalogu, a mi čitaoci ne znamo puno toga, čak ni to iz koje situacije su se poznavali taj „komunista“ i Vaš deda.
    Da se danas desila ista situacija, espesovac bi komotno mogao da bude neko iz SNS, SZS, Dveri, DS-a. Takvih primitivaca i bezobraznika ima svuda, taj je bio ono što danas zovemo bot a verovatno aktivista ili šef mesne zajednice. nekulturnu stoku ne treba gajiti, ona se sama obnavlja pomoċu sistema, a danas vidimo da opstaje i bez ideologije. Verujem da ste primetili da pojedini antitiosti često broza nazivaju istim nadimkom kao da time hoċe da pokaźu svoju netrpeljivost prema njemu. Kao što pojedini „Svezubi’ opozicionari nazivaju „krezubim“ i „sendvičarima“ ucenjene i osiromašene mitingaše.
    Nemojte da me shvatite pogrešno. da meni neko uvredi pretka, hormoni mi ne bi dali da to ĉuvam u sebi pa da posle pišem kolumnu. Ko zna kako bih reagovao.
    Pišem ovo tek onako, da sam sebi postavim malo širu sliku. Bez tzv “ govora mrźnje“. Iako ne volim taj termin, al vidim da ovde pojedinima potpalili emocije pa mašu odlikovanjima, prete, kukumavče…
    Ako Vam je ovo poslednje bilo cilj, ja onda povlačim svoj komentar i molim da ga ne objavljujete.

  • Ko živi u prošlosti-pati od depresije.
    Ko živi u budućnosti-pati od anksioznosti.
    Oni koji žive ovde i sada-jedini žive.

vaš komentar