Tacno da mogu da kuckaju telefonima, al nije red da se popljuju dok se u oci smese, tako da mogu samo da skuckaju. Srecna slava, mnozili se.

оно што видиш у њему имаш у себи…или оно што ти се не свиђа у њему, заправо ти се не свиђа у самој себи. склона банализовању па не видиш да између црне и беле постоји огромна палета боја. кад неког видиш као онога који осуђује, не осуђујеш ли управо тада и ти његово осуђивање? даклем исти сте хаха ха ха
хо хо хо

dapace, sve mi se svidja, ni tren ne hinim ushicenje.
obnevidjeh cestitajuci braci po srcu uskrse, a oni nista
dopisujem srece zdravlja, ljubavi,oko osam navecer, da vratim post na hom,oni nanovo nista, hine da ne bu vidjeli
no necu odustat
objavit ce me u ljepoj nasoj ne bio ja hrvojica

На Хрвое е голема желба да го како Толстојевски исфрле од црквата па да исто така биде голем писател со малечки раците

mnogo opštih mesta

TO JE MOJA NANA

Bio sam idiot, kao što sam i sada. Samo tada, sa gotovo tri pune godine, i dalje nijednu reč nisam izgovorio. Komšiluk se zabrinuo da sam možda idiot, da sam retardirano dete, da sam mutav. Majka i njena majka, moja nana, padale su u najdublji očaj zbog toga; nisu imale nijedan kontraargument da razuvere komšiluk koji je već doneo odluku: ovaj mali je zaostao u razvoju.
“Vidi, sine, ono je mesec… a ono su zvezde“, držala me nana u naručju i pokazivala mi nebesa. “Hajde sad ti ponovi. Ono je mesec, ono su zvezde.“ Prstom sam pokazivao na mesec i govorio: “Hmu.“, onda sam pokazivao na zvezde i govorio: “Hmu.“
Rezultat sveg tog truda: još dublji očaj. Ama ništa nisam progovarao. Gledao sam ih kako se trude oko mene, još kao beba sam imao bistar pogled, kao konjina od skoro tri godine i dalje sam bistro gledao. Ali da progovorim – nikako. Neobjašnjivo, posebno zato što sam sve shvatao. Niti danas ne volim da pričam. Što kažem, rekao sam, nisam repetofil. Natrag na priču. Drži me nana u naručju, na terasi smo, sa terase se vidi kako avioni što uzleću što sleću na aerodrom Surčin, sadašnji Nikola Tesla. Kanda se nešto prelomilo u meni i kažem: “Opoto jon.“ Nana u potpunoj neverici, rastu joj brkovi, raste joj brada, sva je spontano krenula da raste, najviše u oči, raskolačila oči kao da je videla Tita. Sva se uskomešala, pogled joj je bio mešavina neverice i radosti, čvršće me prigrlila uza sebe: “Jao sine, šta si to rekao! Ponovi, ponovi da opet nana čuje!“ Ja već rutinski: “Opoto jon.“ i pokazujem prstom prema nebu gde sam najčešće viđao vazduhoplove. Čitava je slava ispala od toga što sam ja, već tada s dosadom u glasu rekao, prevedeno na njihov ljudski: “Opet avion.“
Progovorio sam, ali mrzelo me da hodam, te sam sve svoje potrebe i htenja realizovao četvoronožno. Roditelji su se zbog toga hvatali za glavu od muke, ali bez problema sam se uspravljao na dve noge i trčao prema nani da joj kažem nešto, jer posle onog opetaviona moja leksika se iz dana u dan pumpala novim pojmovima koje sam ubacivao među već prihvaćene, i mislim da sam to radio sa zadovoljstvom, jer sam dobio želju da nani objasnim svet koji nas okružuje, o čemu, naravno, iz mog ugla gledano, nana nije imala pojma.
Nana je u svoje vreme bila krojačica. I domaćica. Iskrojila mi je i sašila toliko toga što sam ja ubrzo pocepao pri nekom od pogibeljnih padova; nema problema, kaže nana, zakrpiću tako da se ne vidi koliko si razbucao kolena i rukave, a za te oderotine neka se pobrinu tvoji roditelji. Baš je umela sa šivaćom mašinom. “Bagat“, zelena, i dole je imala pedalu. Obožavao sam taj zvuk, kad krene da štepuje nešto: rrrrzzzz, pauza, rz, rz rz rz, RRRZZZZZ, onda okrene to što je za štepovanje pa opet udari u četvrtu brzinu. U kesama je čuvala dugmad svih veličina, oblika i, meni najbitnije, boja. Vidi me nana kako čeznutljivo gledam te kese, kaže mi strogo: “Posle da ih vratiš, svako dugme u svoju kesu!“ Ta strogoća bila je fingirana, jer je već videla i uočila sa kakvom strašću ređam sve te dugmiće. Najviše sam voleo tri dugmeta: jedno veliko, sedefasto, nije ni sedefasto, mnogo se boja susteklo u njemu, svejedno, meni je bilo sedefasto. Druga dva dugmeta bila su manja i razlikovala se samo po boji. Ne znam kako se zovu te boje, ali bio sam u stanju da satima sedim i gledam u njih. Jedno me je podsećalo na svetiljku za grejalicu a drugo na svetiljku za bojler, ispred vrata kupatila. Takve boje nikada više nisam video.
Jednom sam bio nešto hiperaktivan, biće da sam je mnogo iznervirao, pa mi je naslikala varjaču na butini. Bilo mi je zanimljivo da posle toga ponavljam: “Ej, ti si mi naslikala varjaču na butini!“, a ona se smejala. “Imam ja još jednu varjaču.“
“Sava Bohinjka ide iz jednog jezera pa se spoji sa Savom Dolinkom, i onda naprave jednu veeeeeliku Savu!“, pričao sam joj dok sam sedeo ispod “Bagat“ mašine, a ona nešto šila. Onda sam joj pričao kako je Zemlja mnogo stara, više od četiri milijarde godina, i da su nekad bili tu i dinosaurusi. Nanina mama zvala se Jana, pravila je najbolje galete i plela mi rukavice i čarape. Nana to nikada nije radila, misleći da je Jana u tome bila neprevaziđena. Ali nana je vezla goblene, one Vilerove, i bila je ponosna na njih. I ja sam ih voleo. Pokušavao sam da crtam motive sa goblena, ne, nikada nisam uspeo da pogodim baš te boje.
Kao što mnogo sinova čuje: “Ljubi ga majka!“, pa se nakostreše, šta njih majka ima da ljubi kad su oni već neki opaki i surovi likovi, tako je i mene iritiralo: “Ljubi ga nana.“ Njene šake miluju moje obraze, gleda me u oči, njene oči kao ona dugmad, neponovljive boje i nijanse, samo što njene oči nisu dugmad. Seljakali su se često, otac joj je bio železničar, od Slovenije do Makedonije, Tane i Jana i četvoro dece, dva sina i dve ćerke. Svi pokojni, ostala samo nana. Počela da se gasi, razmislila da je i njeno prošlo. Ja pod nekim naponima, nervira me njeno zakeranje, te prašina, te čisti sudovi, i već tome slično. “Ljubi ga nana, pa se brzo vrati“, privija mi šake na obraze, kažem važi, onda se vratim nakon bezočno mnogo vremena. “Brinula sam se, mogao si makar da se javiš“, spočitava mi, ja glumim ludilo i emitujem totalni nedostatak empatije. Idiot. Ona prelazi preko svega toga, pita me šta ću da doručkujem, kažem snaći ću se. Nana stoji, gleda, šakom šaku poklopila, i dalje čeka da kažem šta bih da doručkujem. Idiot. Dolaze mi u sećanje sve njene priče i legendarna bajalica za laku noć… neću je podeliti sa vama, bila je samo za mene.
Idiot. Mnogo sam se ogrešio o nju, a toliko toga imam da joj kažem. Stavio sam joj bio šake na lice, tek tako, njeno lice izborano ali mekano, i oči joj se smejale, možda kao onomad kad sam rekao opotojon. Pa ona meni stavila šake na lice. Rekao sam joj da mi isprži dva jaja na oko i da mi iseče paradajz uz to, a ja ću njoj da spremim topli sendvič kakav nikada nije jela. I ne smeje se ha ha ha nego ki ki ki. Moja se nana kikoće, nakon mnogo i previše svega.

Nije Ema, već Boris S. kao što i piše

Nije bravurozno da bi bilo Emino. A jeste toplo, detaljno, slikovito. Nema duh, energiju, poruku pobednika kao kod Eme.
Hvroje piše montirano jer mu se može zbog vrhunske opismenjenosti, taj ,,drugi“ (Djura) vata frekvenciju većine da im se dopadne, pa kad ih ,,navuče“ da upravlja do svojeg cilja.

I ja im kažem, ali ne veruju mi jer svi tvrde da sve pismeno žensko u gradu nosi samo njen pečat, a sve pismeno muško u gradu nosi jedino njegov pečat. A ,,Vi“ pogodite kojeg od ,,njih dvojice“. Hm. A ta Borislavka Joksimova i školski radovi, pa nije loše, u svakom slučaju. Znate ovde se šifrovano ostavljaju poruke. Kako sam ja razumeo, neko je nešto ,,prekinuo“, ne govore, a poruke lete na sve strane, pa mi treba da dešifrujemo. I da ne zaboravim, jedan je toliko opsednut sakrivanjem, da se maskira ,,drugim“, da smo svi već to shvatili, sem njega. A valjda će da prestane da se predstavlja kao onaj drugi, ma nema veze koliko je i kojeg sve navredjao, ionako nije bilo koristi od tog gerilskog ineternet ratovanja, niti uticaja na politička dešavanja. Sve je isto, samo Njega(Njih) nema ni ovde(?), ni u ljubavnom, a ni političkom životu. Džaba je krečio, čitaj žrtvovao vreme, prijateljstvo, energiju. Nikom nije bio na korist.