Desetak žitelja sela PADEŽ: Kad mi nestanemo, nestaće i naše selo (video)

U selu Padežu kod Leskovca podno planine Kukavica, niko od preostalih desetak stanovnika ne koristi svih sedam padeža u svom govoru, niti bilo ko zna zašto su njihovi preci ovom malom mestu nadenuli baš takvo ime. Doduše, malo je i onih u samom Leskovcu koji su čuli za to selo, posebno mlađe generacije.

„Znam za brašno Padež jer me majka slala po njega u prodavnicu. Mislim da ste vi nešto pomešali“, komentariše mladi Leskovčanin na pomen ovog sela.

Međutim, profesorka onomastike  na Univerzitetu u Nišu Tatjana Trajković, koja se bavi i toponijom, kaže da naziv sela ima veze sa glagolom padati.

„Izvesno je da naziv sela Padež nema nikakve veze sa deklinacijom i sedam padeža u srpskom jeziku. Selo Padež dobilo je ime od glagola – padati, odnosno od reči pad, a sufiks ‘ež’ je poslužio za građenje naziva“, objašnjava profesorka Trajković.

I moguće je da se u ovom selu fizički veoma padalo i pada se jer je reč o brdovitom planinskom selu, o velikim usponima i strminima i o kućama koje vise nad ponorima.

„Mi smo navkili, za bolje ne znamo. Padneš, digneš se, pa ideš dalje“, smeje se Radmila Stojković, koja je ceo svoj život provela u Padežu i s mužem Draganom izrodila tri ćerke, koje su, kao i drugi meštani, otišle dalje za boljim životom.

Do Padeža se stiže starim putem od Leskovca prema Grdelici, tamo gde se skrene za Malu Kopašnicu, pa preko Velike Kopašnice i Slatine. Na kraju Slatine je put za Padež. Baš tu prestaje asfalt i počinje uspon preko uzanog i krivudavog puta.

Dan kada smo krenuli za Padež bio je kišovit, ali su nas bivši meštani tog sela ubeđivali da nećemo imati problema.

„Put su skoro nasipali pa može da se dođe do naših kuća“, govorili su.

No, za nas koji smo naučili da vozimo po asfaltu, vožnja dva do tri kilometra klizavim putem bila je avantura, jer ni automobilske gume u odličnom stanju nisu sprečile proklizavanje, a magla je dodatno otežavala kretanje.

„U ovakvim situacijama ja motorom idem do prodavnice u Slatinu“, kaže naš domaćin Dragan, dok meni od nadmorske visine od oko 700 metara još bruji u ušima.

Za selo Padež najbolje godine bile su 1953. i 1956., mereno po broju stanovnika, kada se na popisnoj listi nalazilo po 223 meštana. Na popisima 1981. i 1991. bilo ih je po 117, bez malo pa upola manje, 2002.– 58, 2011. – 25, a danas ni sami ne znaju koliko ih.

Na ulazu u selo, na maloj zaravni, berači jagoda rekoše da u Padežu ima šest stanovnika, u domu Stojkovića izbrojaše 12, onih stalnih.

„Među nama starijima ima dvoje mlađih, ostali smo svi preko 60 godina. Sada, od kako poče ova korona, ljudi se vraćaju, obnavljaju svoje stare kuće i to čak gore iznad tri do četiri kilometra, iako do njih put nije popravljen, pa sada i ne znamo koliko nas ima“, pričaju supružnici.

Selo Padež je više od pola godine u magli, ali meštani su se navikli. „Nije mnogo, samo kada kiše padaju tokom leta, proleća i u jesen, ali i zimi kad se cela planina isparava“, objašnjava Dragan.

U selu je bilo oko 140 kuća u nekoliko mahala. Ne vide se sve sa puta jer je šuma u Padežu još zelena. Sada ljudi žive samo u nekoliko njih. Dok je selo bilo puno, i proplanci su bili puni stokom, a šuma se sekla i prodavala kao ogrevno drvo. I voćnjaci su bili puni, kao i podrumi s rakijom.

„Mi smo imali 7 do 8 goveda, koze, svinje, imali smo i konja, a sada samo jednu kravu i psa. Do skoro nismo imali penzije“, pričaju Stojkovići.

Prve seobe bile su one sedamdesetih u Nemačku i na ljude koji su otišli tamo se već zaboravilo, ali i oni su, čini se, zaboravili na Padež.

„Kada se završilo bombardovanje i otvorile se granice mnogi su otišli u Švajcarsku, a selili su se i u Leskovac i po okolnim selima“ priča Dragan, koji kaže da se u ovom selu prizetio, pa je njegova supruga Radmila porodični hroničar.

Prema njenoj priči, svi stanovnici sela Padež kod Leskovca doselili su se krajem 19.veka iz Crne Trave. U njenoj porodici se pamti unazad do njenog pradede, više ne, i to do onog koji je došao iz istog takvog vrleta.

„Šteta što je ovde sve zamrlo, a priroda je prelepa. Kada bi se neko setio, kao ona Selena u susednoj Bari, da napravi etno selo, sve bi se promenilo jer bi dolazili turisti, a kad dođu turisti s njima ide i bolji put. Ovako, kada mi nestanemo, nestaće i selo“, pesimistična je Radmila.

This slideshow requires JavaScript.

U njenom govoru izgubio se onaj crnotravski – gi, ga, gu i l, la, li le, i zamenio ga govor kojim više, kaže, ne govore ni njena deca ni unuke ni unuci, a on je mešavina starog leskovačkog i govora ljudi u selima ispod Kukavice.

„Važno je da me razumeš“, smeje se sagovornica Jugmedie dok nas sa suprugom ispraća iz svog toplog doma u kome su već skladištene sve potrebne namirnice za zimu. Jer, kad sneg padne, retko se ko usudi da siđe do prve prodavnice dole i nizinu.

Pratite JuGmediu na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar