Prva asocijacija na moj nadimak, što se pisanija tiče, bila bi da odmor trebam imati zimi. Leto se, ipak, odredilo da bude moj „zimski san“. I kao što šumska zver promoli ponekad pospanu glavu ne bi li osetila miris proleća, eto i mojih redova kada im vreme nije, redova izvučenih slučajnim spletom okolnosti, ako slučajnost uopšte postoji.

Iako pripadam generaciji koju je „biznis-life“ proglasio za izgubljenu, svi mi rodjeni izmedju 1978. i 1984. godine, možemo se  pohvaliti i svetionicima u našim detinjstvima. Naime, pored toga što nismo imali odrastanje dostojno jednog savremenog deteta – ratno okruženje, sankcije, nemaština – trpećemo i dok god smo u punoj snazi, a još više u jesenjim godinama, zbog dugova koje trebamo vraćati. Da ne bude sve tako crno, potrudile su se osobe koje su nam bar malo osvetljavale kulturni mrak.

Preko preče, naokolo bliže – vodjen ovom poslovicom, a i da vam malo zagolicam maštu, seća li se neko dečije emisije „Fazoni i fore“? Ta emisija se posle višegodišnje pauze sada prikazuje na programu RTV1. Deca i omladina, koja su glumila sredinom osamdesetih prošlog veka – odrasle su osobe, bave se različitim delatnostima – zamenjena su novim likovima, interesantnim današnjim klincima. Postoji, ipak, jedna prepoznatljiva ličnost koja je ostala ista. Gotovo preslikana. Za nju kao da je vreme stalo. Ako vam i dalje nije jasno o kome se radi – zamislite sliku jednog amiša. Baš tako izgleda, sasvim prosečan amiš. Verujem da, bez obzira na to što se koristi modernom tehnologijom, ne samo izgledom, i stilom života kao da je pripadnik Starog reda. Glasom i stasom, podseća na nama još prihvatljiviju hrišćansku figuru, liči na nekog za kim smo svi plakali kada je otišao, čak i oni koji ne veruju u Boga, liči na pokojnog patrijarha Pavla. Raša Popov.

Pre nešto manje od dve godine, zaista sam se osetio jadno i bedno kada sam pročitao da je pretučen. Pretučen, i to od maloletnika, upravo onih kojima pokušava da ukaže pravi put. Mislim da sam se, u tim trenucima, osećao gore od njega samog. Bio je to veliki udarac, udarac koji me zamalo dotukao, ubio mi veru u ljude, veru da ima nade. Da ironija bude veća, napad se dogodio, kako je Raša rekao – „prvog dana Sajma knjiga“ –  sa koga se vraćao. Bez obzira na to što je odgurnut, malo ugruvan i uplašen, Raša je tada izjavo da se ne oseća kao da je pretučen, već postiđen. Ceo svoj život posvetio je pisanju o deci, o lepom vaspitanju – doživeo je napad od njih – osetio stid. Jedna bitka nije preokrenula tok rata kod njega. Nije se predao.

I dalje je ostao veran svom cilju, posvećen boljem životu dece, i dalje piše tekstove, i dalje piše pesme, i kao što sam već spomenuo, snima i jednu od mojih omiljenih  emisija iz detinjstva. Ni tu nije stao.

Juče sam, silazeći sa sprata na kome živim, da porazgovaram sa majkom u prizemlju, kradom bacio pogled na TV. Pazeći da ne primeti moje odsustvo sa „važnih“ tema, primetih dobro poznat ružičasti znak. Opustih se malo, znam da to gleda, ali me prigušen ton i dalje drži na oprezu. Između tri para ženskih nogu, sedeo je blago pogrbavljen sedokosi dekica, sa velikom bradom i naočarima, u kariranoj košulji i maslinastim pantalonama. Nešto se tu nije uklapalo. Čitam na ekranu, piše „Magazin In“.

-Dragana Mirković, od kada je nisam videla – reče mama, dok je uzimala daljinski da pojača zvuk.

-Moramo li sada da slušamo te gluposti – odgovorih dok sam načuljio uš i izoštrio vid, ne bi li se uverio u ono u šta ne verujem.

Raša Popov kod Sanje Marinković! Čim sam čuo njegovo smireno obraćanje, dobio sam potvrdu. Zajedno sa – Suzanom Mančić, Gocom Tržan i Draganom Mirković – sedeo je i on. Ladno, razmišljam u sebi, opet pretukoše čoveka. Ovog puta, mučki, sa leđa, ali da svi vide. Uživo.

Međutim, u njegovom stavu ne prepoznadoh nikakav stid. Nije izgledao poput klovna u cirkusu, nije mu cilj bio da bude zabavljač. „Hodao“ je ponosno, „hodao“ podignute glave, ne štrčeći svojim ponašanjem, hteo je da udene bar malo prirodnog cveća u veštačkom buketu. I, uspevao je u tome. Davao je štimung, uzimao stvar u svoje ruke, poentirao koliko je mogao. Rezultat nije bio važan, dao je sve od sebe, uživao sam u borbi.

Odjednom, ono što sam smatrao za poraz čovečanstva, ličilo mi je na put do pobede. Šta će njemu „pinkovi“ novci, šta će mu prolazna slava, idolopoklonstvo!? Već je tri koraka u devetoj deceniji. Otišao je tamo, onako „slabašan“, otišao da se bori za „našu stvar“.

Tražeći mane tom činu, gnušajući se i gadeći – pomislih na noja, noja čija je glava zabodena u pesak. Živeći u svetu obrnutih vrednosti, ne bih je trebao nikad ni vaditi. A, da li je baš tako, da li je ovo uopšte dilema? Ko hoće, nađe način – ko neće, nađe izgovor.

Aleksandar Đorđević