Nikada se kao ove godine na današnji dan, kada po 22. put slavimo Dan državnosti i Sretenje, odnosno, Sretenjski ustav iz 1835. godine, jedan od najliberalnihijih u tadašnjoj Evropi, nisu pominjale dve srpske dinastije – Obrenović i Krađorđević, zaslužne za prvu i drugu revoluciju za oslobođenje od Turaka, ali i za slavno vojevanje tokom Prvog svetskog rata.

Ne znam zbog čega se tako napadno vraća istorija i istina na velika vrata, no uprkos neznanju, slušajući i gledajući u meni se mešaju radost i tuga. Radost što se posle skoro osam decenija prkosi duboko ukorenjenoj komunističkoj istoriji, a tuga što 90 posto Srba psuje potomke jedne od dve izvorne srpske preživele dinastije, dinastije Karađorđević.

Dok naše psujemo, tuđe slavimo.

Ceo svet, pa i Srbija pratila je venčanje princeze Dijane i princa Čarlsa, pa tugovalo se zbog njihovog razvoda i tragične sudbine Ledi Di, pa iz dana u dan se prenose britanski tabloidi o zdravlju kralja Čarlsa i njegove snahe princeze Kejt. A ostade nezapažena vest da i srpski prestolonaslednik Aleksandar II, praunuk srpskog kralja Petra Prvog i unuk kralja Jugoslavije Aleksandra Prvog, boluje od iste bolesti kao njegov dalji rođak Čarls.

Reći ćete da ima razike, jer Aleksandar je pretendent, a Čarls je kralj. Istina.

A da su Englezi od istog genetskog materijala kao Srbi, i kralj Čarls bi iz nekog skrajnutog dvorca bio danas možda pretendent. Možda bi se, čak, još sredinom 17.veka ukinula engleska dinastija kada je nestao i poslednji potomak dinastije Stjuart, pošto se prethodno s Elizabetom I ugasila dinastija Tjudor, u rođačkim vezama s ovom drugom. Ali nije, Englezi nisu Srbi. Uvezli su dinastiju iz Nemačke, čiji je predstavnik bio u pra-pra srodstvu, po ženskoj liniji sa Stjuartima.

U venama današnjih kraljeva, prinčeva i princeza ove dinastije možda u promilima ima krvi dve izvorne engleske dinastije, ali u svakom izveštaju u svakoj pisanoj i izgovorenoj rečenici, britanski novinar će reći da je dinastija stara 1000 godina.

Dinastija i taj milenijum su naveći britanski simboli, kao i simboli još nekoliko evropskih zemalja. Premijeri sa ogromnim ovlašćenjima su prolazni i kad zatvorite oči i na brzinu prelistate istoriju samo će vam odzvanjati ime Vinstona Čerčila i ničije više, ali to ime ne odzvanja kao ime kraljice Elizabete Druge, čiju je smrt pre dve godine žalio ceo svet.

Ne, ne zagovaram monarhiju iako bi volela da Srbija bude monarhija. Samo žalim zbog kolektivnog zaborava nepoštovanja potomaka nekadašnje srpske dinastije, zbog omalovažavanja prestolonaslednika, zbog neznanja da jedan od njegova tri sina živi u Srbiji. Oženio se srpkinjom Danicom. Imaju sina Filipa, osma generacija dinastije Karađorđević.

Srbija je jedina mala zemlja u Evropi koja se pod dvema dinastijama sama oslobađala i oslobodila od vekovnog turskog ropstva. Srbija je za pola veka pod Obrenovićima i Karađorđevićima postala moderna evropska zemlja, zemlja slobode, demokratije i jednakosti, zemlja hrabrih ljudi, zemlja junaka koja nije skraćivala već širila srpske granice. I taj ustav iz 1835.godine, iako je kratko bio na snazi, bio je demokratski i slobodarski i takvih je bilo jedino u Belgiji, Francuskoj i severnoj Americi.

Kafanski mislioci kao najčešći argument za nepoštovanje izvlače činjenicu da prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević ne govori dobro srpski jezik, zaboravljajući drugu činjenicu da se strani jezik, a za njega, siromašnog pretendenta na nepostojeći prestol, srpski jezik je bio strani jer nije imao ko da ga podučava, teško savladava u pedesetim. I ti isti, koji nisu zaboravili komunističke laži, će posegnuti za navodnim argumentom o zlatu i zlatnim polugama koje je navodno trošio njegov otac Kralj Petar Drugi. A malo je onih koji znaju da su Karađorđevići živeli i umirali u tuđim zemljama u siromaštvu, kao kraljica majka Marija, supruga ubijenog kralja Aleksandra.

I umesto da pamtimo i ponosimo se, da im se odužimo, mi smo sve zaboravili. Ali, mi smo takvi. Ubili smo vođu Prvog srpskog ustanka, prve revolucije u velikoj turskoj imperiji, prognali smo Miloša, tvorca Sretenjskog ustava, ubili smo Aleksandra Obrenovića, poslednjeg iz Dinastije koje više nema. Zaboravili smo na kralja Petra, omiljenig Čiča Peru u srpskom narodu, ubili su nam kralja Aleksandra. Odrekli smo se dinastije u ime komunizma, pravde i jednakosti, ali smo slavili i još ga se rado sećamo – Tita, čoveka čije poreklo ni do današnjeg dana nije utvrđeno, koji je srpski jezik govorio isto loše kao danas potomak Karađorđa. Srbija je u trans padala na samu pojavu Slobodana Miloševića, bar na početku njegove vladavine. Kao car slavi se Aleksandar Vučić.

Obrenovićima smo seme zatrli, ali se Karađorđevići, nekom božjom voljom, rađaju i rađaju.

Danas su se velike fotografije Miloša i Karađorđa našle jedna pored druge. Žele da ih pomire posle dva veka. Da, dobro je to. Možda su se i sami negde gore već pomirili.

Pucalo se iz topova, kao što priliči prazniku nad praznicima, a po prvi put u četiri srpska grada i u nekoliko preko Drine sevali su vatrometi. No, u centru pažnje nisu bili i potomci Dinastije. I lako je posle toliko vremena sećati se nekog ko ne predstavlja opasnost za tvoj tron.

Da, ovo je majka Srbija, koja je, zapravo, tronove dveju dinastija rado, hazarski, ustupala novima, nepoznatima, klanjala im se, dodvoravala, pa umesto da kralj služi narodu, narod je služio i služi novim, neformalnim kraljevima.

Srećan vam Dan državnosti.

P.S. Danas je Katarina Karađorđević dobila Karađorđeva zvezda, prvi stepen. Katarina je supruga prestolonaslednika i Karađorđevog potomka Alkeksandra Karađorđević. Njena titula, u svetu u kome žive, je – princeza.