Bratislav Valčić nakon odlaska u penziju iz Beograda se vraća u Vlasotince. Veoma je vitalan za svoje godine i vidi se da je svetski čovek sa bogatim životnim iskustvom. Kao poliglota, bivši diplomata i advokat, čovek je velike erudicije i zanimljiv sagovornik.   

Rođen je 1937. godine u Vlasotincu u familiji poznatoj po nadimku Parizlije. Njegov otac Svetislav je u Prvom svetskom ratu sa 20 godina preživeo Albansku golgotu i nakon toga se lečio u Francuskoj. Posle rata je živeo nekoliko godina  u Parizu, gde je izučio krojački zanat. Radio je za ugledne modne kuće, šio odela čak za maharadže i englesku gospodu. Međutim, nije hteo tamo da zasnuje porodicu, da se eventualno oženi nekom sluškinjom iz francuske kolonije. Zato se, nakon što je ispekao zanat i zaradio novac, vratio u rodno Vlasotince, gde se oženio Persom Gorunović, koja će mu roditi jednu ćerku i tri sina, od kojih je Bratislav najmlađi.

Naš sagovornik pamti kako su mu mobilisali oca u Drugom svetskom ratu, za vreme tzv. Aprilskog rata 1941.  Seća se kako je njegov otac ušao u vojni autobus, koji je vozio mobilisane Vlasotinačane okupljene ispred palate Milana Valčića. Inače, Svetislav i Milan su braća od stričeva.

Posle rata Bratislav Valčić završio je Osnovnu školu „Siniša Janić“, a potom i Višu mešovitu gimnaziju u rodnom gradu. Godine 1957. upisao je Pravni fakultet u Beogradu, na kome je diplomirao 1961. Krajem iste godine zaposlio se u Auto-transportnom preduzeću u Leskovcu kao njihov stipendista, gde radi kao pravni referent do septembra 1962. godine, odnosno do odlaska na odsluženje vojnog roka u JNA. Po povratku iz vojske zaposlio se kao sekretar Tekstilne industrije u Vlasotincu, gde je ostao do polovine 1963. godine kako bi stekao pravo na polaganje sudijsko-advokatskog ispita.

Po polaganju tog ispita proveo je na dužnosti sudije Opštinskog suda u Vlasotincu do septembra 1966. godine. Iz tog perioda pamti jedan razgovor sa majkom.

„Posle 6 meseci rada u Sudu pita mene majka kako ja to sudim. Iako me zbunilo to pitanje, ja joj rekoh po zakonu, kako bih drugo. A zatim me majka pita zašto onda pola čaršije više ne priča sa njom. Valčići su najbrojnija familija u Vlasotincu, a kad se doda dalja rodbina i prijatelji, to je pola varoši. I većina njih  je očekivala da sudim u njihovu korist mimo zakona. Kada su videli da nema ništa od toga, počeli su da se ljute. To mi je bio jasan signal da ne možeš biti sudija u rodnom mestu. Zato sam čekao prvu priliku da se premestim u drugi grad“, seća se Valčić.

Od septembra 1966. godine prelazi na dužnost sudije Opštinskog suda u Surdulici, gde ostaje do 30. juna 1970.

„Još kao osnovac sam maštao da budem diplomata. Uz oca sam naučio francuski jezik, a kasnije nemački i italijanski. U Surdulici u novinama sam video konkurs za rad u Državnom sekretarijatu za inostrane poslove SFRJ (današnje Ministarstvo spoljnih poslova) i prijavio se. Bilo je kandidata iz cele one Jugoslavije, a ja sam bio među pet najboljih. Presudno je bilo odlično znanje francuskog jezika“, objašnjava Bratislav Valčić.

Od 1970. do 1992. godine proveo je na raznim dužnostima u diplomatsko-konzularnim predstavništvima SFRJ u inostranstvu. Na dužnosti vicekonzula i konzula u Generalnom konzulatu SFRJ u Strazburu u Republici Francuskoj (1971-1976).

Bratislav Valčić je bio na dužnosti savetnika Ambasade SFRJ u Kinšasi u Kongu od jula 1978. do jula 1981. godine, od čega je godinu i po dana proveo na čelu Ambasade kao otpravnik poslova a.i.

„U Africi možeš da probaš najčudnije stvari, da ti na pijaci prodaju meso krokodila, da ti nude kao specijalitet crve ili majmunsko meso. Mada su mi sve to nudili, ipak nisam ništa od pomenutog probao. Dok moje kolege iz Francuske ili SAD jesu i kažu da je ukusno. I naši ljudi su imali predrasude prema crnom kontinentu. Ja sam pozivao rodbinu i prijatelje da budu moji gosti, ali niko nije hteo da dođe iako bi im sve bilo plaćeno. Za tri godine mog boravka u Kongu samo mi je došla u posetu moja sestra Smilja“, primećuje Valčić .

U Kinšasi je živeo u elitnom delu grada u vili od 300 m2. Upoznao je najuticajnije ljude u Kongu i ugovorio projekte veoma unosne za Jugoslaviju.

„Prvi komšija mi je bio ministar ekonomije, ali nikako nisam mogao da dođem do njega. Pokušao sam na razne načine, ali mi nije uspevalo. Onda sam rešio da probam preko moje i njegove supruge. Moja žena Marija Popović Lickova znala je dobro francuski jezik, jer joj je u Gimnaziji u Vlasotincu bio profesor čuveni Staniša Đikić. Rekao sam ženi da mora nekako upoznati četvrtu suprugu našeg komšije, što je ona i uspela. Jednom prilikom Marija im je na poklon odnela srpske kolače, koje je lično pravila i to je oduševilo komšiju ministra. Tako je poznanstvo preraslo u prijateljstvo, što je meni pomoglo da ugovorim unosne poslove za našu državu. Recimo, samo prvi projekat, koji je sklopio preko mene Energoinvest d.d. iz Sarajeva, vredeo je 15 milona dolara“, priseća se naš sagovornik.

Posle Konga bio je na dužnosti konzula-savetnika, odnosno zamenika generalnog konzula u Generalnom konzulatu SFRJ u Frankfurtu na Majni od 1984. do jula 1988. godine. U diplomatiji je ostao do 1992. godine, jer je napustio tu službu sporazumno sa dužnosti specijalnog savetnika. Kad su počeli ratovi i sankcije, Valčić otvara advokatsku kancelariju u Beogradu, koju je vodio punih 30 godina, tačnije do 31. decembra 2022. Posle 60 godina rada, a u 86. godini života postao je penzioner.

Naš sagovornik bavio se istraživanjem porekla familije Valčić.  Po porodičnom predanju oni su došli u Vlasotince iz Grdeličke klisure u 18. veku. Među današnjim vlasotinačkim familijama oni su jedna  od najstarijih, a možda čak i najstarija.

Poznato je da je prezime Valčić dosta zastupljeno i u Hrvatskoj. Bratislav je pre 20-ak godina stupio u poslovne veze sa Hrvatom Brankom Valčićem, advokatom u Nemačkoj. Godine 2004. Bratislav je dobio poziv od kolege da poseti Brankovo rodno ostvro Ošljak kod Zadra, na kojem se skoro svi stanovnici prezivaju Valčić. Danas na tom ostrvu živi malo stanovnika katoličke veroispovesti, jer su se Valčići kao pomorci raselili po celom svetu. Bratislav je sa ćerkom posetio prapostojbinu hrvatskih Valčića i odatle ima najlepše uspomene. Naš sagovornik zastupa tezu da i vlasotinački Valčići vode poreklo od pomenutih iz Hrvatske, a da ta veza ide preko dubrovačkih trgovaca koji su imali kolonije u Srbiji. Moje mišljenje je da Valčići iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Crne Gore ne moraju imati zajedničkog pretka nego da im je samo prezime izvedeno od  istog arhaičnog naziva za reč vuk, odnosno valk.

Danas Bratislav Valčić provodi penzionerske dane u rodnom Vlasotincu u porodičnoj kući, koju je podigao 1980-ih godina. Supruga mu je preminula, a njegovo troje dece i unuci žive u Beogradu i Kanadi.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.