Otvorio je pogrešna vrata, vrata redakcije našeg portala Jugmedia. Tražio je socijalnu ustanovu, ne znajući da izgovori ceo njen naziv. Ušao je u pogrešnu zgradu, a tražio je zapravo Centar za socijalni rad, tu u komšiluku.

Nepoznati četredsetšestogodišnjak, kako sam kasnije saznala, privukao je pažnju, baš zato što je nepoznat i što po stajlingu i manirima ne liči na prosečnog Leskovčanina.

Novinarska radoznalost nije mi dala mira, pa pitam šta će mu Centar?

„Tražim neku siromšnu porodicu, da pomognem koliko mogu. Decenijama pomažem preko raznih organzacija i fonadcija. Ovoga puta želim preko državne instutucije“, odgovara na uporno novinarsko insistiranje.

U momentu shvatam da pred sobom imam dobrotvora i to još iz Švjacarske, zemlje blagostanja. Imam materijal za tekst, mislim.

Krećem nizom pitanja, ali nailazim na tvrdi zid.

„Ne, ništa vam neću reći! O dobročinstvu se ne priča, ako o tome pričate to znači da želite sebe da promovišite, a meni to ne treba. Ja sam običan čovek. Dovoljno je da ja i moja porodica znamo da smo nekome pomogli“.

Negde u dubini duše se slažem s njim, ali, ako zaćutim, ostadoh bez teksta o humanosti. Ne predajem se, pa kao, nezainteresovano, idem okolo. Za trenutak naš nezvani gost popušta pred upornošću. Seda na ivicu stare fotelje, spreman svakog trenutka da utekne.

Za ta tri do četiri minuta saznajem da je sa 14 godina iz Kumareva, sela kraj Leskovca, otišao u Švjacarsku. Neće da kaže u kom gradu živi, ali uspevam da saznam da se radi o nemačkom govornom području. Otišao je kod majke koja je već radila u toj zemlji debelih bankovnih računa. Oženio se Leskovčankom i ima dve kćeri koje već studiraju i govore 5 jezika, računajući i podrazumevani srpski.

„Supruga i ja radimo i za ovdašnje uslove imamo solidna primanja. U roditeljskoj kući su me vaspitavali da se siromašnijima od sebe pomaže. Tako smo vaspitali i svoju decu. Dajemo koliko možemo. Najviše nas ganu bolesna deca čiji roditelji preko medija traže pomoć. Mi živimo u jednom drugačijem sistemu i tamo toga nema, a naši mediji su preplavljeni apelima. To me veoma boli“, priča brzo i ustaje.

Dok stoji poluokrenut vratima dodaje da je pomagao poplavljene u Srbiji i svu decu na spiskovima raznih fondacija.

„Ne znam šta me vuče ovde, koreni valjda“, odgovra, a na pitanje šta će ponuditi siromašnoj leskovačkoj porodici odgovara da ne zna. „Videću najpre šta nema“.

Odbija da se fotografiše jer se to kosi sa njegovim dobrotvornim uverenjima. Vidi da je kamera spremna, pa hitro zamiče iza vrata, pa niz stepenice.

Sve što sam uspela to jedna nejasna fotografija, kao i to da je čovek iz Švajcarske, odnosno, Kumareva ima nadimak – Miki.

Poštovani Miki, ulepšao si dan meni i članovima redakcije koji su slušali moje uzaludne pokušaje da vas Leskovčanima predstavim kao humanitarnu osobu koja svoje zemljake ne zaboravlja ni posle decenija odsustva iz Srbije. Srećno!