Od Leskovca, preko Sinkovca, pa desno uskim, ali asfaltiranim, putem ulazi se u selo Donje Trnjane, deo leskovačke ravničarske kotline, nekada poznato po bogatim poljoprivrednim proizvođačima, danas po svaštarenju, baš kao što i samo selo živi u kontrastu, u sudaru starog i novog, u vremenu kada nekadašnji imućni i ostareli domaćini sastavljaju kraj sa krajem, a novoformirana klasa mladih polako se bogati.

Taj kontrast na prvi pogled vidi se po kućama i okućnicama. U krivudavim sokacima, koje ovde nazivaju ulicama, jedna pored druge stoje udžerice i raskošne kuće sa ogradama i kapijama od prohroma.

„Koliko ste platili?“,  pitamo sredovečnog vlasnika kuće pokazujući na kapiju s delom ograde upravo od prohroma.

„Nije mnogo, dve i po hiljade evra“, kaže dok se mi zbunjeno gledamo, ne usuđujući se da pitamo koliko koštaju ograde oko cele nove kuće, od istog materijala.

Ipak, ponovo pitamo: „Čime se bavite?“, Odgovora: „Poljoprivredom“, dok se krajičkom usana smeška.

Kasnije nam kažu da se šalio sa nama te da je, zapravo, „parnogrejač“, zanatlija koji uvodi parno grejanje po kućama.

Prolazimo pored nekadašnjih prodavnica, po jedna u dve uličice. Prazne, ruinirane, zakatančene. „Nemamo prodavnicu“, kaže starija žena dok fotografišemo.

Malo niže je Aca Stevanović, star 33 godine. Živi sa majkom, ocem, suprugom i dvoje dece. Iako mlad, čini se da je upravo on glava kuće. I baš u njegovom zgradama načičkanom dvorištu sudaraju se stara i nova vremena.Dominira nova dvospratnica, nalik po arhitekturi na one leskovačke kuće između dva svetska rata.

„Baš sam to hteo“, veli.

Još nije završena, čeka stručnjake da odrede boju ili više boja. „Dvoumim se, još nisam odlučio. Ipak, poslušaću njihov  savet“, dodaje dok ponosno gleda u svoje delo.

Nismo pitali, ali vidmo da je ostavljeno mesto za moderne ograde, jer, Aca se bavi izradom ograda i vrata, od alumunijuma i drugih materijala.

Ni ovde ne uspevamo da suzbijemo radoznalost pa pitamo šta će mu i za koga pravi tolike kuće, budući da prethodno objašnjava da je i dve stare popravio i utegao i da je napravio veliku radionicu sa parnim grejanjem.

„Jednu ću kuću srušiti, ali ova druga stara će ostati jer sam se u njoj rodio“, objašnjava.

Umesto da zarađeni novac potroše na provod, na putovanja, na letovanja i zimovanja, oni prave velike kuće, sav novac investiraju u zgradurine. A kada im deca porastu odu na studuje u velike gradove i više se ne vrate. E, tako je to.To se i meni desilo, pa baba i ja sami živimo u 10 soba“, priča stariji gospodin na drugom kraju sela pored kuće iz sedamdesetih godina koju je pokrila patina.

This slideshow requires JavaScript.

Donje Trnjane nema ni četvororazednu školu već desetoro dece ide u susedno selo Turekovac.

Prema popisu iz 2011.godine, Donje Tranjane  je imalo 255 stanovnika, ali nekoliko naših sagovornika tvrdi da ih je sada manje za trećinu jer su se neki domovi gasili zbog smrti starijih, a njihova deca nastavila sa svojim životima daleko od rodnih kuća. Seobe još traju, mada nešto manje nego prethodnih godina.

„One koji su nameravali da se sele zadržale su ovde velike strane fabrike poput Jure, Džinsi, Aptiva i druge. Iz pojedinih kuća rade po dvoje, ali takve kuće su prestale da proizvode poljoprivredne proizvode u velikim količinama, već samo za svoje potrebe“, objašnjavaju nam seljani.

Aca Stevanović je jedan od retkih mladih ljudi koji ne mašta o obližnjim fabričkim halama ili o dalekim svetovima.

„U Srbiji može pristojno da se živi, naravno, ona porodica koja je preduzimljiva, ima ideje, vizije, spremna da uči i da se prilagođava potrebama tržišta. Meni svi pomažu, svako na svoj način“, objašnjava.

Mnogi se, naravno, ne bi složili s Acom jer svi nisu vični zanatima, a i iz ovoga sela ima i doktora nauka i priznatih stručnjaka u raznim oblastima, koji su morali tamo gde ima fakulteta, univerziteta, instituta, bolnica, ministarstva….

Vraćamo se istim krivudavim putem gde se ređaju iste slike i ostavljamo Donje Trnjane u zimskoj izmaglici bez snega, selo u kome se vidi tek po koji beli plastenik.