Donkihotovska borba oca devojčice sa Daunovim sindromom

Uveli su inkluziju u škole iako nisu bili spremni za to. Zaposleni u školama su ovu novinu dočekali još nespremniji. To smo mi, roditelji koji imamo decu sa smetnjama u razvoju dobro osetili na sopstvenoj koži, ovako obično svoju priču o inkluziji započinje Vranjanac Saša Stošić, otac devojčice sa Daunovim sindromom.

Mia je drugo po redu, od troje dece u domu Stošića i nju je Saša sa suprugom željno iščekivao, kada je trebala da dođe na ovaj svet.

Pre porođaja njegova žena je išla na redovne kontrole i nikada ništa nije nagovestilo da će roditi devojčicu sa Daunovim sindromom.

„Kada se moja žena porodila ginekolog mi je u hodniku saopštila da je ona dobro, ali da dete nije. Na moje pitanje šta se dogodilo sa detetom odgovorila mi je da će mi sve reći njena koleginica pedijatar. Od nje sam saznao da sumnjaju da se moje dete rodilo sa poremećajem Daunovog sindroma.Takođe mi je saopštila da mogu da ga smestim u neku od ustanova koje brinu o deci sa ovim i sličnim poremećajina. U tom trenutku me je više ražalostio predlog da dete dam u dom, od sumnje da je ona rođena sa poremećajem“, priča Saša.

Nažalost sumnje lekara, u Mijinom slučaju, potvrdila je i analiza DNK koja je urađena u Nišu. Sa konačnom dijagnozom morali su da se pomire i roditelji koji su istog momenta krenuli da čitaju sve što su mogli da nađu o ovom poremećaju, da slušaju tuđa iskustva, kako bi svom detetu mogli da što više pomognu.

To im nikada nije bilo lako, a nije ni sada. Snalazili su se kako su znali i umeli jer su u toj svojoj muci bili prepušteni sami sebi.

„U početku nismo znali ni da imamo pravo na tuđu negu i pomoć. A kada smo napokon podneli zahev nadležnoj ustanovi, upravo tu smo shvatili koliko ti ljudi mogu da budu nemilosrdni prema tuđoj muci. Naime, kada smo došli na zakazani termin oni nas nisu odmah primili. U međuvremenu je Mia morala do toaleta. U tom trenutku su nas pozvali i kada sam ih zamolio da pričekaju koji minut, arogantno su mi sopštili da ne mogu da čekaju jer moraju da prime još dosta pacijenata. Odmah sam im odgovorio da nisu ni krenuli na vreme da rade i da nije ni čudo što kasne. Sankcije su usledile tako što je Miin zahtev odbijen“, kaže Saša.

Problem i u vrtiću

Problema je bilo i u vrtiću. Saša je Miu svakog jutra odvodio u vrtić sa starijim sinom i tu ga je frapirala nebriga Miinog vaspitača. Kada se svojim očima uverio da ona ne ume da se vrati u svoju grupu i da vaspitačica ne primećuje njeno odsustvo, on je morao da interveniše kod direktora ove ustanove.

”Dok je boravila u vrtiću pedagog je sa Miom razgovarao samo dva puta. Prvi put je video kada je upisivana u vrtić, a sledeći nakon više meseci. Prilikom tog drugog susreta on je konstatovao da je Mia baš porasla, na šta sam odgovorio da tu razliku u visini ne bi primetio da je sa njom češće radio. Tada sam shvatio da ona iz vrtića neće poneti nikakvo znanje i odlučio sam da je za nju najbolje da tamo uopšte ne ide”, objašnjava Saša.

U vreme kada je Mia trebala da krene u školu uveliko se pričalo o inkluziji u obrazovanju. Saša se ni jednog tenutka nije dvoumio da upiše svoje dete u redovnu školu jer mu je rečeno da će to biti najbolje za nju.

Miu su upisali u Osnovnu školu “Radoje Domanović” gde se lepo uklopila u razred jer nije imala problem sa socijalizacijom u društvu.

Problem je, međutim, nastao kada se Saša direktoru škole požalio na rad Miinog asistenta.

Naučila da čita i piše

“Mnogo puta sam svoje dete zatekao nesređeno posle jela ili odlaska u toalet. Kada sam asistentu rekao da ne radi svoj posao, dobio sam odgovor da je bitno da je sa njenim radom zadovoljan direktor. Moja Mia u toj školi nije ništa naučila. Nije makla od kose tanke i čiča Gliše“, priča Saša.

Zbog svega ovoga, on donosi odluku da svoju ćerku premesti u školu “Vule Antić” u Vranju koja je specijalizovana za rad sa decom kao što je Mia.

„I tu sam dobio mnoga obećanja vezana za njeno obrazovanje. Mnogo toga nije ispunjeno, ali rezultati nisu izostali. Ona je u skladu sa svojim mogućnostima naučila da piše, čita, sabira i oduzima”, ističe Miin otac.

Saša je dugo bez stalnog posla, sa suprugom koja ne radi čini sve da deci priušti sve što može. Otuda je sa ljudima zaduženim za socijalnu politiku u Vranju razgovarao o mogućnosti da jedno od njih dvoje budu angažovani kao lični pratilac svog deteta i da za to primaju mesečnu naknadu što je predviđeno zakonom, a koja bi za njihov kućni budžet bila veoma značajna.

Tada je dobio odgovor da ne mogu da mu izađu u susret zato što je na nivou lokalne samouprave doneta odluka da roditelji ne mogu da budu angažovani kao pratioci i da bi ako bi njemu izašli u susret pohrlili i ostali roditelji sa istim zahtevom.

Saša ni danas ne zna čime su se oni rukovodili kada su donosili takvu odluku.

On, međutim, zna da su rukovodstva opština Surdulica, Preševo i Bujanovac to omogućili roditeljima i da im čak nadoknađuju putne troškove. Imajući to u vidu, on smatra da su se ljudi u našoj lokalnoj samoupravi prilikom donošenja jedne ovako važne odluke rukovodili rođačkim, prijateljskim i još neki interesima sa ciljem da se uhlebe njihova deca.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar