Petak, 14. oktobar „Doktore, dobro jutro… samo da Vam javim lepu vest. Znate da ste Danicu godinama unazad lečili u vezi s hormonima… i da nije mogla zbog toga da ostane trudne.

E, pa ovog puta smo uspeli, terapija je bila uspešna, Danica jeeee trudnaaa… jeee… Pozdrav iz Aleksinca.“

Kako je lepo počeo ovaj dan, rađanjem kao suštinom života. I suštinom pedijatrije, kao neporecive kraljice medicine.

Pedijatrija je, u stvari, visoka škola vrline. Sokrat je smatrao da se vrlina može naučiti, da je ona znanje. Dok ostale specijalizacije školuju po bolonjskoj deklaraciji, pedijatrija se obrazuje po atinskoj Akademiji. Pedijatrija je u savremenoj medicini mitsko ostrvo Avalon, paralelni svet gde medicina zaceljuje svoje rane zadobijene u borbi sa surovom svakodnevicom.

Subota, 15. oktobar

Srpska država se preselila u moj Niš!

Da li je moguće preseliti državu u grad?

Moguće, ukoliko se pojedinac oseti snažnijim i važnijim od države. Setite se onog Francuza koji je govorio „L’État, c’est moi“? Ili onog Talijana koji je vladao u vreme Hrista i verovao da je za državu najvažniji lični prestiž? Možda je baš njemu u čast ova selidba mogla da se desi avgusta?

Dva velikana su u Nišu: Aleksandar Vučić (196 cm) i Edi Rama (201 cm). Ima neke simbolike – pre 573 godine tadašnji vladar Srbije despot Đurađ Branković u Nišu sačekuje tursku vojsku Murata Drugog koju predvodi Đurađ Kastriot Skenderbeg. Skenderbeg predaje svoju vojsku Đurađu Brankoviću, što je i formalno značilo privremeno oslobođenje Niša iz ropstva!

Da li će se ponoviti istorija i da li će Edi Rama pomoći novom srpskom gospodaru (sintaksa nameće epitet „despotu“, ali se bojim da bi to zvučalo isuviše oštro pa ga se teška srca odričem) Aleksandru Vučiću da Niš izbavi makar iz dužničkog ropstva, zbog kojega su mu u ove hladne dane hladni i radijatori?

To ne znam, ostaje nama Nišlijama da se nadamo, nije mala čast ugostiti dva premijera odjednom. Istina, u Nišu se rodilo čak osam rimskih careva, ali ovakvih ipak nije bilo.

Ono što znam da će premijer značajno uštedeti na budžetu u toku svoje nedelje ratovanja u Nišu! Ratovanje? Opet neoprezni izraz? Ma ne, kako drugačije nazvati ovaj istorijski pohod Premijera kada će tokom boravka spavati u vojnoj kasarni?! Pravi asketa, neće u pohod iz svilenih hotelskih čaršafa – na kraju, on je ipak radikal, čovek iz naroda!

Nedelja, 16. oktobar

Mantra o Evropskoj uniji…

Moja mama – veoma, veoma stara i odavno, odavno penzionisana profesorica biologije, zabrinuti fan našeg Premijera i rođena Nišlijka, stalno se brine „da li ćemo ući u EU?“

„Uvešće nas Vučić u EU“ odgovaram joj, kao da sam znao da će Vučić doći u Niš…

Lako je primetiti da osim dodolskog ponavljanja sintagme „evropska unija“ režim ne čini ništa da suštinski transformiše srpsko društvo i tako mu omogući stvarni ulazak u Evropu, već se nada da će nas ona nekim čudom ipak prihvatiti kao mlađeg retardiranog brata kojeg vazdan valja izdržavati i pomagati. Stoga se u našem mantričnom i neiskrenom zalaganju za Evropu čine samo oni koraci na koje nas stara dama, u pravilu nepravedno i cinično, primorava i ucenjuje. Kao što je „smanjenje javnih rashoda“ – čitaj, zabrana zapošljavanja najpametnije dece Srbije. Premijera Evropa javno pohvaljuje što zabranom zapošljavanja svake godine šalje na desetine hiljada najobrazovanijih građana Srbije „za dž“ u tu istu Evropu. Samo prošle godine poslali smo im njih 58.000, najpametnijih i najperspektivnijih… One sa najmanje kvalifikacija uporno ostavljamo u Srbiji zapošljavajući ih da nadniče po belosvetskim firmama koje se otvaraju uz masne subvencije države, a u kojima zarađuju manje nego je čak i Adam Smit onomad predvideo… Tako se već godinama vrši „idiotizacija Srbije“ – najpametnije isterujemo, one sa najmanje kvalifikacija zadržavamo da proverimo da li je jeftina radna snaga zaista osnov neoliberalnog kapitalizma.

Država koja svoju filozofiju definiše po navodno univerzalnim kriterijumima osuđena je na univerzalni neuspeh. Država koja ima bespogovorni sistem vrednosti i nediskutabilne istine neće imati budućnost, već samo dosadnu beskonačnost. Teško je insistirati na srpskom karakteru kao autohtonoj vrednosti u državi koja veliča nemački karakter, pa mu čak, kao u kakvom paganstvu, nudi i najbolju decu svoju kao zalog vernosti i žrtvu. Ta voajerska želja da prepišemo tuđi recept za sreću i proglasimo ga našim – koštaće nas očigledno budućnosti.

Nepodnošljivim život ne čine okolnosti, već nedostatak smisla.

Zbog toga je teško živeti u ovakvoj Srbiji.

Ponedeljak, 17. oktobra

Patriotizam koji se nekada gajio na ovim prostorima (vrste Stevana Sinđelića, na primer) sada naravno da više ne postoji. Danas je patriotizam razrađena propaganda koja za cilj ima da više verujemo nacionalnim medijima nego svojim očima. Pa nedavno je glavni ekonomista Svetske banke u Beogradu Lazar Šestović izjavio da se „potrošnja domaćinstava posle više godina konstantnog pada povećala zato što je došlo do konstantnog rasta plata!“ Čujem da je nesretni Lazar posle ove izjave ipak ostao živ. Stoga, Nišlije, ne zakerajte, ko vam je kriv što ne vidite ono što bez pogovora i zdravog razuma objavljuju RTS i Politika. A Premijer? Naravno na Pinku hvali Svetsku banku i kaže: „LJudi iz Svetske banke su rekli jednu stvar: oni koji naslede Vučića imaće daleko bolju startnu poziciju… To je velika stvar. Danas sam video iskreno srećne radnike koji su vikali: Hvala Vučiću…“. Verovatno su to govorile zbunjene, od teškog života smorene i od bede bez zuba radnice u zelenim mantilima koje su onomad slušale Premijerov govor prilikom otvaranja fabrike Geoksa u Vranju! Istina, one imaju veliki problem da stignu i do Leskovca, ali ih je Premijer obodrio sledećom rečenicom: „Kada budete hodale svetskim metropolama i videle da se nose cipele koje ste napravili u Vranju, bićete jako ponosne!“

Možda sa 200 evra plate ne mogu baš do NJujorka, ali se nadam da će se naći neki patriotski raspoložen autobus da ih preveze do Niša ne bi li uzvratile aplauz Premijeru kada bude ulazio u kasarnu! Bio bi red, a sevap je i prema Draganu J. Vučićeviću i Pinku – poslednja dva dana nema nekadašnjih patriotskih nastupa, možda im nedostaje inspiracija?

Utorak, 18. oktobra

Dan za „bre“…

Prepuni su portali klipova gde se Aleksandar LJutiti Vučić sa nekoliko „bre“ obraća mom jadnom gradonačelniku, koji zbog želje da to i dalje bude ostaje potpuno bez glasa! Mudar Premijer: poštovalac Froma i njegove tvrdnje da postoje samo dva psihotipa ljudi, sadisti i mazohisti, te da su jedan drugom nužni. Ko pročita „Anatomiju ljudske destruktivnosti“, biće mu jasno da se ova bihevioristička klasika može svesti samo na jednu jedinu rečcu – „bre“!

To preko i ljutito ophođenje tipa „bre“, neopaženo se primilo i kod drugih članove Vlade, a pre svih kod onog kod koga bi to smelo najmanje – kod Ministra zdravlja. Ovaj ministar, uvek preozbiljan i namrgođen, kao da mu upravo u tom trenutku niče kvarni umnjak, kao da nikada nije ni čitao, a kamoli naučio Hipokratovu zakletvu – izgleda da mu je važnija ona koju je dao Premijeru. Umesto da sve svoje kolege smatra braćom (kako ga je učio genije sa ostrva Kos), on ih smatra potčinjenim činovnicima, koje neprestano valja grditi i šikanirati, kao u jednočinkama Čehova. Tako obesno zahteva od direktora Doma zdravlja u Nišu da popravi toalete (ne padajući mu na pamet da je takozvano „investiciono održavanje“ upravo zadatak Ministarstva, a ne nesretnog Direktora), a od direktora Kliničkog centra u Nišu da iskoreni liste čekanja – inače će ga „smeniti za tri dana“ (sve u trenutku dok na je portalu „Moj doktor“ evidentno da se u tri četvrtine bolnica u Srbiji – uključujući i beogradske, čeka na pregled duže od mesec dana)! Nije smisleno, ali je ljutito. A sve što počne u ljutnji završi u sramoti, rekao je Bendžamin Frenklin.

Jadni su odnosi u državi koji počivaju na „bre“!

Jadna je i ova država, bre!

Sreda, 19. oktobar

Bez obmane čovečanstvo bi umrlo od očaja i dosade, rekao je Anatol Frans.

Prvo Vučićeva administracija menja Zakon o finansiranju lokalne samouprave, smanjujući autohtone prihode gradovima i opštinama, pa i Nišu.

Odmah nakon toga Vučić tom istom gradu obećava da će „dati sve iz Beograda“ uključujući „ukrase (?)“ i „najmanje pet miliona evra“…

Mali ćuti iz istih razloga zbog kojih fromovski ćuti i gradonačelnik Niša Bulatović…

Doduše, nije to bilo koji mali, to je Mali iz Savamale…

Četvrtak, 20. oktobar

Svašta su ljudi radili pokušavajući da pobegnu od besmisla i prolaznosti: gradili su čuda – nekada svetska, vodili ratove – nekada svetske, osvajali, porobljavali, otkrivali… Izmislili politiku čak, da ih učini značajnim i navodno besmrtnim. Sve je to luk i voda, i to ona bogojavljenska. Trag koji ostane u vašoj duši ili koji ostavite u nečijoj duši jedini je recept za neprolaznost.

Ljudi, ostavljajte tragove.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu