Sve moje pobede i medalje ništa ne bi značile bez titule čoveka koja se ne prodaje za zlato. Na putu do vrha najpre moramo paziti u kakvu ličnost izrastamo, da nam cilj bude da postanemo ljudi pre svega pa tek onda šampioni, započinje svoju priču Dušan Savić (27) iz Prokuplja, koji iza sebe ima 35 takmičenja i 33 osvojene medalje, od toga 17 zlatnih medalja, 8 srebrnih medalja, 8 bronzanih medalja.

Kada u Srbiji kažete Dušan Savić, mnogi prvo pomisle na slavnog fudbalera Crvene zvezve, ali ovog puta ne govorimo o njemu već o Dušanu Saviću iz Prokuplja, na periferiji Srbije, višestrukom šampionu u bodibildingu i benčpresu, koji je dobio ime po tom slavnom fudbaleru

Ovaj Prokupčanin ne samo da je poznat u Topličkom regionu već i na celom Balkanu dudući da iza njega stoji 35 takmičenja na kojima je imao trijumfe, pa je tako višestruki državni šampion u svim federacijama, drugi na Balkanu, treći u Evropi i peti na svetu kako u bodibildingu tako i u benč presu.

Dušan je sportom počeo da se bavi još kao dečak na nagovor svog oca i u početku je trenirao karate. Kako kaže, tu borilačku veštinu nije ni malo voleo, da bi samoinicijativno prešao na boks koji mu je tada bio veoma interesantan.

„Boks sm trenirao dve godine i planirao da se takmičim u tom sportu, međutim desila mi se povreda oka sa 15 godina pa bivam prinuđen da prekinem sa boksom zbog raznih operacija oka koje su usledile“, priča za Jugmediu sportista iz Prokuplja.

Ti dani bili najgori u njegovom životu, čak i ne voli puno da priča o tome.

„Prvi put, kao jako mlad, susreo sam se srušenim snovima o sportu“.

„Na putu ka vrhu dobijete, ali izgubite i mnogo toga, slobodno vreme, otkazivanje druženja sa najdražim drugovima, pomeranje letovanja…Ipak, nije mi žao, sve bih ponovio kada bih počinjao ispočetka“

Dugo nakon toga nije sebe video u sportu, da bi novembra 2008. ipak počeo da odlazi u teretanu. Brzo je zavoleo bodibilding i već aprila 2010. imao svoje prvo takmičenje.

“Uvek sam voleo individualne sportove jer za sve pobede sam sam zaslužan, a takođe za sve greške i poraze mogu samo samog sebe da krivim, a bodibilding je takav da jedino težak rad, odricanje i vera u samog sebe od vas pravi šampiona. Nikada nisam imao trenera već sam sve učio na sebi i smatram da je upravo u tome moja prednost sada. Bodibilding je jedan od najskupljih sportova i sa najviše odricanja, gde takmičar mora biti pre svega psihički jak da bi pripreme doveo do kraja“, priča.

Dušan je licencirani fitness trener, a po struci je menadžer pa se uglavnom bavi poslovima prodaje, a od nedavno je aktivan i u politici.

Što se sporta tiče iza sebe ima 35 takmičenja i 33 osvojene medalje, od toga 17 zlatnih medalja, 8 srebrnih medalja, 8 bronzanih medalja. Pošto je za bodibilding veoma bitna pravilna ishrana, Dušan se tokom priprema striktno drži svog jelovnika sa velikim unosom proteina i masti, a malim unosom ugljenih hidrata.

„Međutim, van sezona takmičenja volim da se opustim i jedem instiktivno, šta mi se jede u datom trenutku. Kada nije sezona takmičenja treniram četri puta nedeljno, a kada su pripreme u toku i po tri puta dnevno i to šest dana u nedelji. Tada više nemam vremena za noćne izlaske ili bilo kakvo gubljenje vremena, već moram biti jako posvećen pripremama“.

Ozbiljno shvata svoju karijeru i za sebe kaže da sve što počne da radi, radi da bi bio najbolji, odnosno broj jedan. Uzor mu je Arnold Švarceneger i posmatra njegov život kao pravac u kojem voli da se i njegova karijera kreće u budućnosti, pa tako nikada nije u nedoumici sta želi od života.

„Da sam u Beogradu sve bi lakše, ali ja sam izabrao da ostanem u rodnom kraju“

„Za uspeh je potrebno imati jasnu viziju šta želite od sebe. Moja želja je da osvojim Balkansko, Evropsko i Svetsko prvenstvo u bodibildingu i benč presu a voleo bih i da oborim nacionalni rekord u benč presu“, planira.

Sve njegove pobede i medalje ništa ne bi značile bez titule čoveka koja se ne prodaje.

„Svestan sam da živim u vremenu u kome čovek zaboravi šta znači biti čovek, danas kada je sve na prodaju, kada svi trče za uspehom, kada sve i svako ima svoju cenu i kada je novac postao jedino merilo vrednosti. Sve moje pobede i medalje ništa ne bi značile bez titule čoveka koja se ne prodaje za zlato. Na putu do vrha najpre moramo paziti u kakvu ličnost izrastamo, da nam cilj bude da postanemo ljudi pre svega pa tek onda šampioni. Čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo“.