Dvoje mladih svetlosti Beograda zamenili varošicom na Vlasini

Malo je mladih koji se odluče na povratak iz prestonice u provincuju, ali kada to učine oni koji su rođeni i živeli u Beogradu, to zaista izaziva pažnju i čuđenje. Junaci naše priče su dvoje mladih – Sara Dragićević i Aleksandar Radovanović, koji odnedavno žive u Vlasotincu.

Oni su verenici od pre par meseci. Preselili su se u oktobru iz Beograda u Vlasotince. Odluku je olakšao posao koji sada rade od kuće, ali su ih za vlasotinačku varoš vezale i mnoge druge stvari. Pre preseljenja, proveli su letos mesec i po dana u ovoj mirnoj i šarmatnoj varoši srdačnih ljudi, a iako je rođena u Beogradu, Sarini koreni su, zapravo, u kući pored reke.

„Moji roditelji nisu rođeni ovde, tata je rođen u Beogradu, mama u Vršcu, ali mamin tata, moj deka je poreklom odavde, on je Milorad Krainčanić. Naša kuća je pored takozvane Spaskine kuće, tu je neka naša porodična linija. U ovoj kući proveli smo jedan period života, od prvog do osmog razreda sam bila ovde jer su i moji tada došli iz Beograda u Vlasotince, 2000.godine. Posle šest godina smo se vratili u Beograd jer ja sam uvek bila u fazonu kakvo crno Vlasotince, tamo nema ništa za mlade, međutim eto nas ovde sa 20 i kusur godina…Definitivno, vuče nas nešto ka ovom predelu“, priča Sara za JuGmediu.

A šta je Aleksandra privuklo Vlasotincu, osim Sare?

„Našao sam ja sebe ovde. Uvek sam bio više za prirodu, a ovde je to mnogo pristupačnije nego u Beogradu. Prvobitni plan je bio da dođemo na leto jer je leto ovde fantastično. Međutim, jednog dana, radeći od kuće u malom stanu koji smo iznajmljivali, odlučili smo da se preselimo. Odmara me priroda, trava, drva“, priča mladi Beograđanin, a Sara sa smeškom kaže da njen verenik verovatno planira neki plastenik na proleće.

Život u prestonici postao je naporan, grad je prenaseljen i prezagađen, tvrde mladi verenici. To je kažu počelo da ih „guši“.

Na pitanje čime se bave odgovaraju:

Aleksandar: Ja sam završio srednju elektrotehničku školu i krenuo da studiram Poljoprivredni fakultet i tu sam negde, tražeći svoj put, prekinuo studiranje. Radio sam svašta nešto. Dugo sam konobarisao u jednom italijanskom restoranu u Skadarliji. Posle toga sam se zaposlio u jednoj američkoj firmi koja ima predstavništvo u Srbiji i radim neki poluadministrativni  posao. Bio sam jedan dan u kancelariji i onda su nam sutradan rekli da prelazimo na rad od kuće. Meni je to bio šok, ali moralo je tako. Posle se je i Sara pridružila u radu od kuće i postali smo kolege na neki način.

Sara: Ja sam završila Učiteljski fakultet, za vaspitača. Radila sam što na fakultetu, što u vrtićima, ali okolnosti su se promenile.MNogo godina sam provela u inostranstvu, putovala sam, poslednja stanica je bila Aljaska, to me je pre svega povezalo sa prirodom.Već neko vreme sam kukala kako mi nedostaje ta neka sloboda i kako mi fali vazduh i osećaj smirenosti, a manjak užurbanosti, što smo pronašli ovde. Izučavala sam metode rada sa decom po svetu, došla sam kući, međutim, to ovde ne funkcioniše i rešila sam da napustim vrtić i igrom slučaja sam dobila poziv sarađujem sa  rumunsko-američkom firmom. Pošto sam živela u obema zemljama i govorim oba jezika to mi je bila prednost i radim sada projektni menadžment. Imam firmu koja se bavi konsultantskim poslovima i fotografskim uslugama i planirma da je prebacim u Vlasotince.

Kako im se sada čini život u varoši na Vlasini?

Sara: Prija nam da izađemo ujtru u dvorište, sa šoljom kafe, pored reke, stavimo lap top u krilo i radimo, kad je lepše vreme naravo. Ovde smo se vezali mnogo više za kuću, a i jedno za drugo.Dok sam živela u Vlasotincu bila sam član kulturno-umetničkog društva, kontakti su ostali i skoro sam dobila poziv od dečka koji je trenutno reditelj za mjuzikl Mama mia, da radim pevanje. Bila sam vokalni instruktor za pevanje u Beogradu. Iako smo kratko ovde, povezali smo se sa okolinom. Imam spisak projekata koji bi mogli da poboljšaju aspetke u životu mesta jer iako smo došli ovde, mi nismo došli da bismo bili izolovani. Ima gde da se izađe, to nije sporno, ali ispunjava me što postoje pozorište, biopskop, ima manifetscaija. Planirala sam da sa bibliotekom pokrenem neki volonterski projekat. Ima mnogo mogućnosti, koje treba iskoristiti. Vlasotince ima apsolutno sve što mu je potrebno, retko kada idemo do Leskovca, samo zarad nekih prodavnica, ali ne zarad užitka ili provoda jer sve imamo i ovde.

Aleksandar: Iako smo i ovde u centru, mnogo je mirnije. Frekvencija ljudi je manja, sem petkom kada je pijaca. Tada nam je glavna aktivnost, idemo na pijacu, osećamo se kao domaćini. Nabavljamo zdrave proizvode, zdravu hranu. I da, čekamo taj Vinski bal na leto. Do sad smo ga uvek nekako promašivali.

Šta su na njihovo preseljenje rekli roditelji?

Aleksandar: Tata je to hladnokrvnije prihvatio, a mama je bila začuđena, strahovala je kako ću se snaći, ali sada je sve u redu. Svi će nam roditelji doći za Božić. Vide oni po nama da nam je dobro. Realno, nije preko sveta, tu je autoput, brzo se stiže.

Sara: Moja mama, koja je isto u jednom trenutku poželela da se preseli u Vlasotince rekla je da joj to zvuči poznato(smeh).

A šta kažu prijatelji?

Aleksandar: U gostima im je već bila prijateljica, Belgijanka, i oduševljena je Vlasotincem, dala mu je prednost nad Beogradom. Veće društvo tek treba da nam dođe. Polovina njih je sumnjičava prema našem izboru, a polovina kaže – u redu je, imate kuću, samim tim ćete uštedeti novac, imate prostora, imaćete više vremena za sebe, bravo.

Sara: Od petorice Aleksandrovih najboljih drugova svima su devojke/žene sa juga. Jedna iz Niša i četiri iz Leskovca. On mene ubraja u Vlasotinčanke.

Planovi za dalje?

Aleksandar: Pokušavamo da se fokusiramo na sebe, ona sa radom u studiju, ja sa tim fizičkim radom. Učimo jezike, nove veštine vezane za posao, kako bi nam to dalo ovu slobodu da možemo mi da biramo gde želimo da živimo i kako želimo da živimo. Za sada smo tu. U planu je i svadba.

Sara: Ovde je zgodno biti i sa malom decom jer je malo mesto, možda i te neke prve godine ovde mogu da nam posluže za tako nešto. Nikad se ne zna šta može da se desi, ali hoćemo da damo šansu ovome ovde, bar par godina. Ni jednog trenutka se nismo pokajali.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • Bravo, svaka im čast, Beograd je postao dzungla. Prenaseljeno i tek će biti, zagađeno, neviđene gužve u saobraćaju. Želim im da uživaju u Vlasotincu i da imaju veliku porodicu, a za posao, snaći će se.

  • Svaka cast ljudi, lepo je Vlasotince i treba energiju kakvu vi imate!

vaš komentar