Jedan mudar čovek mi davno reče da niko ne može da te toliko unizi kao što to možeš da učiniš ti samom sebi. I niko se sa tuđim uspehom više neće poistovećivati od onih koji nikad svoj imali nisu. Uspeh je vazda bio zajednički, a poraz je vlasništvo poraženog.

Posebno ako se slavi godinama posle uzvišene smrti koja je obično dolazila nakon mučnog života.

Čiji god život zagrebali: pisca, pesnika, naučnika, dobićete jedno te isto. Osuđeni prorok u svom selu. Smatran budalom, skitnicom, pijancem, jebivetrom… Narod će skupljati mrvice od onih koje smatra pametnim, treznim, mudrim i, što je najbitnije, moćnim.

Slađe su mrvice bačene nego poklonjeno znanje kako posaditi letinu.

Dugo nisam, nažalost, provodio leta u porodičnoj kući kod roditelja.

Do pre nekoliko godina dok ne reših da sve fotografije, tapije i očevo, decenijama skupljano, kulturno nasleđe, ne sredim u jedan porodičan muzej. Nekoliko stotina knjiga, toliko fotorafija, fotografskih i filmskih celuloidnih traka, na nekoliko desetina ispisanih sveski, isto toliko fascikli, usnimljenih kaseta… I sve je to sačuvano isključivo zahvaljujući mojoj revnosnoj majci.

I to nije vezano samo za porodicu, već za čitav kraj.

Moj otac, Miroslav Mladenović, kao mladi, tek stasali, nastavnik, zaposlio se u selu Tegošnica.Bilo je mladog sveta kog je trebalo opismeniti. Škole nije bilo te je trebalo stvoriti.

Prvi čas je bio u kafani. Ne sećam se imena da mi oprosti vlasnik ili naslednik koji se ima čime dičiti. Nastavnik je kao podstanar živeo na spratu iznad kafane.

Kasnije su časovi počeli da se održavaju ispod najlona. A onda su dizali ciglu po ciglu, te, nove škole. Uz ponos, sreću i veselje.

Budućnost je u obrazovanju. Narod je poštovao učene, a vlast je ulagala u obrazovanje.

Moj ćale je živeo za svoje đake. Osećao je odgovornost što mu je država dala priliku da on, dete ciglara, iz udaljenog planinskog sela postane nastavnik matematike. A to je podrazumevalo da niko nenaučen iz škole ne izađe. Shodno sposobnostima.

Tada je upoznao učitelja Radomira Kostadinovića iz Crne Trave. Beležio je kazivanja, lirske i epske pesme u okolini Crne Trave. Učitelj je našao mladog nastavnika kome je preneo sebi samom zadatu misiju. Ukoliko on ne nastavi, budući naraštaji neće znati kakvi su mu preci bili na Jugu Srbije. Video je učitelj, još tada, kuda ide ovaj svet.

Vodao me otac po selima uz-niz-iznad-ispod reke Vlasine gde je zapisivao šta god da su pričali ti umni starci koji sada, već skoro pedeset godina, gore oru nebeske brazde.

Ove dole, što ostaviše svojoj deci, odoše na doboš strancima. Nisu ona dostojna ondašnjih domaćina.

Pošto nismo imali magnetofon, pevao bi ćale naučenu ariju dok se nismo spustili do asfaltnog puta u selo Kruševica, pa bi je kod komšije na magnetofonu snimao. Ili bi svojim đacima, pored zadataka iz matematike, davao i one druge: da zapišu od njihovih starih sve oko slava, običaja, porekla familija, ratova i sve ono što bi starinama palo na pamet.

Beše u selu, sećam se, neki Borko. U tišini se govorkalo da je bio četnik. Negde, kao kroz tminu, pamtim, da dok je otac zapisivao njegove reči,  stalno mu je drhtala stara ruka. Kasnije, kao student, kada sam učio o Parkinsonovoj bolesti, uvek mi je pred očima bila Borkova ruka koja u polumraku podrhtava. Ostalo mi je u sećanju da je Borko bežao preko Slovenije, Austrije u Francusku. Ne znam kako se vratio u Jugoslaviju, ali znam da su svi šaputali da je bio četnik. Pitao sam mnogo godina kasnije oca o njemu, rekao mi je da je bio samo običan žandar, stražar na mostu.

Iz neke fioke ispada mi slika Fudbalskog kluba „Sloga“ iz Kruševice. Igrao je ćale desnu polutku u tom timu sačinjenog od njegovih đaka i vrednih majstora koji su znali da vozom pređu nekoliko stotina kilometara iz mesta, širom SFRJ, po kojima su radili samo da bi stigli na utakmicu. Selo Kruševica je bilo mesto vrednih i divnih ljudi.

Sada je tu, na tom igralištu šut. Nekada su bile topole. A ispod toplola vrbaci koji su skrivali Vlasinu. Na mestu vrbaka su bespravno sagrađeni objekti. Ne znam šta su, samo znam da im tu mesto nije. A da je ikoga i bilo briga za Vlasinu ne bi dozvolili da bude  izmrcvarena mini hidroelektranama.

Početkom devedesetih se, kao što meni sada iz fijoke ispadaju slike, setiše da je bio neki „ludi“ nastavnik matematike koji je prikupljao narodne pesme.

Bilo je to vreme kada su zmije menjale košuljice.

Od komunista stvarali su se nacionalisti.

Trebale su im te, nekada, osuđene pesme. Ne od zakona, već od njih koji su hteli biti odaniji partiji nego što je od njih traženo.

Davao ja ćale tim novimkulturnjacima svoje beleške za školske priredbe. Objavljivali su pod svojim imenom. Sebe veličali, peglali nebitne životne biografije.

I onda sam mu kupio kompjuter. Godinama je to prekucavao. Pa je stigao internet. I sve, svoje, bogatstvo prebacio na neki forum. Neka čitaju oni koje zanima. To je i onako narodno.

Napisao je preko dvadesetak knjiga od tog svog materijala. Sam, bez urednika, nije baš sistematično, ali ostaće nekome, koga bude zanimalo kako su živeli ljudi: uz-niz-iznad-ispod Vlasine.

Ispadaju mi i slike nekih starih kuća.

Vodio me ćale, kad god bi za koju saznao da je stara, da je razgledamo. Imamo sliku jedne iz Vlasotinca u kojoj su “devedestih“  lokalni moćnici ždralii pili. Sada je propala. Prokišnjava. Kažu da je problem vlasništvo. Propao je i Podrum Vlasotince, isečene bačve čame u zapuštenom dvorištu, zapušteni pa delom raskrčeni posedi u kojima su zreli grom i plemenka. Kupio ih valjda neki lokalni bizmismen i političar svih vlasti od kada je višestranačje. Takvi su oni. I ne samo na lokalu. Žive život praznine da žderu, seru i imaju.

Ne znam da li sam znao da pišem kada sam čuo za Hristofora Crnilovića. Govorio mi je ćale o njemu kako je skupljao narodne nošnje i da je umro u bedi.

Nedavno sam prošao pored te kuće. I tu, u blizini, postavili su spomenik koji je zarđao.

Nije tužno, niti strašno jer rđa odslikava one koji su taj spomenik i postavili.

Nije veliki slikar, ratni oficir i profesor to radio da bi mu neko postavljao rđav spomenik.

Ne znaju oni. Rekao im je neko o njemu. Primljeni su preko partije u kulturi jer za drugo nisu bili. Tako valjda treba. Da se odvaja budžetom neki novac koji treba biti potrošen.

I te godine, kada sam proveo prvi odmor kod kuće, rešim da ne dozvolim da dedovina zaraste.

Nisu naši dedovi krivi što mi zaboravljamo šta su grabulje.

Iskrčim dvorište. Izvučem šesnaest kubika drveta. Nekadašnju štalu i plevnju adaptiram u  kuću.

Moj pradeda je prvi kamen u nju udario.

Onda deda doradio.

Treba mi materijal.

Kupujem drvenu građu u Šišavi, plaćam, ali fiskalnog računa nema.

Kupujem u Vlasotince neke gvozdene mrežice na stovarište koje zovu kod „Laze Mače“. Dok čekamo nekog, gospođa u ozbiljnijim godinama nam priča kako njihova firma gradi neke stambene zgrade u Leskovac. Toliko i toliko stanova u toliko i toliko lamela. Uzimaju pare, ali ne izdaju fiskalni račun. Majstoru su uvalili komad nečega koji ne paše, a onda čak i odbili da zamene. Kažu, nemaju na lageru, a novac ne mogu da vrate. Naravno da ne mogu, kad ne izdaju fiskalni račun. Rekoh majstoru, da ih časti u moje ime. Trebaće ljudima. Ozbiljan je investitor taj „Laza Mače“ jer gradi lamele u Leskovac.

Pesak kupujem kod nekog Hansa, ugovaram transport, ali fiskalnog nema. Ima neke ćetapke u koju upisuje. Zna da podvuče crtu, bude u plusu, sazida neku građevinu koju inspekcija želi da mu sruši, ali ne zna šta je fiskalni račun.

Kupujem opet neku građu na novom mestu jer je daleko bolja. Uljudan trgovac lica baburastog, od onih ljudi, koji da mogu u gaće bi ti se uvukli. Što bi naš narod nazvao – ljigavi ljudi. Kada je saznao za moje titule, tu je došao Fullrespect do izražaja. Ali od fiskalnog računa ni traga ni glasa.

I sve to se dešava u mestu kroz koje je nekada tekla najlepša reka koju su meštani svojim kukavičlukom i neznanjem uništili.

U kome, kao i svakom malom mestu, svakog pametnog čoveka koji želi sebe da da za opšte dobro, očas proglase budalom. A iz dupeta u glavu im ne ulazi da se učitelji, nastavnici, profesori, lekari plaćaju od tog fiskalnog računa. Ali navikli su oni da potplate. Da munu. Da žive u lažima i očas proglase budalom onog ko želi da im oči otvori.

I tako traje zadnjih četrdesetak godina koliko ja pamtim.

Ovi što pamte duže, kažu da i duže traje.

Ako sve to prenesemo na širu zajednicu, kao što je država, nije teško zaključiti šta će biti sa nama.

A šta može biti od naroda koji nema svest da samog sebe potkrada?

I zašto ovo pišem.

Videh maločas na Fejsbuku da se moja koleginica pohvalila kartom u jednom pravcu do Minhena.

Sertifikovanadipoloma i B2 iz Nemačkog.

Drago mi je zbog njenog uspeha ali tužan sam zbog našeg poraza.

Nemci znaju zašto je bitan fiskalni račun.