Zove pre sat čovek iz Slavujevca kod Leskovca, odnosno, iz Porečkog ili Vučjanskog kraja i kaže da to i još dva sela nemaju struju treći dan, ali da nema ni u Vučju. Juče mu bila slava. Mngoljudna porodica. Slavili je na lampi, onoj koja se koristila do sredine prošlog veka. „Ko indijanci“, veli, sudarali se sa gostima. A kao baksuz, imaju samo jednu lampu.

Ovo selo je jedno od mnogih u Jablaničkom okrugu i jedno od mnogih u Srbiji, koja su u sličnoj situaciji, koja posle prvog, obavezno da napomenem – mokrog snega, nemaju struju i koje su slavu Aranđelovdan proslavila na sličan način.

Onaj, po glasu bih rekla, stariji čovek iz sela Slavujevce, kaže da ne pamti ovakva vremena sa strujom i da je ovo što se dešava zadnjih nekoliko godina „javašluk“.

Pitam ga, a i sama znam, kako je bilo ranije, kada Srbija nije modernizovana i kada se sve radilo ručno, sekirom i testerama, i to onim ručnim. „Pa bilo je bez greške. Sneg padne u visini od metar, iz kuće ne možeš, ali struje ima“, odgovara.

I, zaista, šta se desilo sa EPS-om i Elektrodistribucijom, koja, na primer, u Jablaničkom okrugu od proleća do kasne jeseni radi na podizanju kvaliteta protoka električne energije, pa zato isključenja budu česta, zbog čega opet narod reauguje.

„Pošalju neke mlade, popiju dva, tri piva ispred prodavnice, izgube se na sat dva, pa se ponovo vrate na pivo do prodavnice“, priča onaj iz Slavujevca i tvrdi da je obaveza tih radnika da krče trasu oko električnih vodova, kako ne bi, kao sada, napadao sneg na žice i kablove i ljudi ostali u mraku.

Da ostavimo pivo po strani, jer ono, ipak, nije glavni problem. Problem je u odlivu stručne radne snage i neobučenosti mladih. Problem je u tome što se za takve poslove uzimaju privatne firme koje, očigledno je, otaljavaju posao, dok su ranije to radili radnici Elektrodistribucije.

I ja se sećam velikih zima, snega od metra, temperatura od, jedne godine, čak minus 40 stpeni, kada se koža ruku sa spoljne strane lepila za bravu. Ali struja tada nije nestajala. Sećam se da je do pre nekih 10 do 15 godina pored bandera, generalno strujnog voda, bilo čisto od drveća i šiblja po dva metra s obe strane. I to u najzabačenijom planinskim selima, a ne Slavujevcu, udaljenom par kilometara od Leskovca.

RHMZ je i danas izdao upozorenje za oprez jer će opet padati mokar sneg. Onaj koji padne i brzo se otopi. Ali zadrži se na granama drveća, na onim pored puteva i na onim neposečenim oko bandera i strujnih žica, što je i normalno, ali nije normalno to što drveće pored bandera i puteva nije posečeno, pa se naslanja i pada na žice. Ništa nije normalno.

Vremena kojih se ja, pa i većina naših čitalaca sećaju, su ona dok je EPS bio jedno preduzeće. Negde 2001 ili 2002.godine iz tog preduzeća je izdvojena i formirana Elektromreža Srbije, a 2021.godine od EPS-a je izdvojena Elektrodistribucija i ona održava mrežu, a EPS plaća usluge. Ovlašćenja ovog poslednjeg preduzeća su, kako kažu dobri poznavaoci prilika, mala, malo je radnika, a posla preko glave.

Ko bi se od nas malih snašao u tom galijamatisu, jer tu su i drugi faktori – šef nad šefom, direktor nad direktorom, plate u nebesa, a mi na prvom snegu, kiši ili vetru, ostanemo bez struje.

Neko je debelo pogrešio. To, svakako nismo mi, već država. I džaba se naš čitalac iz Slavujevca, koji od straha ne dozvoljava da mu napišemo ime, ljuti na one iz Vučja što ih nema da poprave struje. Oni nisu kadar to da učine u samom Vučju. Oni koji su znali već su u penziji, oni mlađi sa većim znanjem preko granice. I gde zagrebeš, priča je ista, pa u našem slučaju ne važi ona Tolstojeva da svaka nesrećna porodica ima svoju priču, parafraziram. Kod nas sve loše priče liče jedna na drugu.