Teatar je mesto, Talijin hram gde se bavimo umetnošću, u kojoj naša publika treba da doživi pravi doživljaj nečijeg „tamo zivota“, saznavanjem nečeg što ne znamo, i da se zapitamo, gde je smisao života, da uživamo u raznim karakterima koje oslikavaju glumci – a ne vulgarizovati.

Nikako nipodaštavati scenu, koristiti je kao „podijum“ za primitivizam, već dodirnuti umetnost raskošnim kostimima, dobrim tekstovima, magijom od koje na trenutak nam zastane dah od Lepote!

U pravu je direktor našeg teatra što je nakon opravdanog odbijanja dopustio, da predstava „CRVENO: Samoubistvo nacije“ gostuje, kako bi Vi, poštovana publiko ipak shvatili da je ESTETIKA, NIVO, kako u životu, tako i u teatru , važan.

Sa do sada uradjenim predstavama “Galeb“, „Čaruga“, „Bizarno“ i pregršt sjajnih dečjih predstava, odredili smo jedini put našeg postojanja a to je KVALITET i umetnost !

Ne vulgarizacija opšte situacije u nama i oko nas, već konstante ,koja glasi: Dati šansu mladim kolegama da se ostvare u svojim rolama, da zaigraju klasike Ibzena, Molijera, Bore Stankovića , Nušića, koji je na svojstven način, komedijom , podsmehom ljudskoj alavosti i licemernosti, govorio o ljudima, društvu – da publika u njihovim ostvarenjima uživa.  Bez potrebe za direktnim vredjanjem, „lakim rečima“, psovkama, prostaklukom!

Nušić je kazao da za otvorenu ljubav a i za otvorenu mržnju treba imati hrabrosti. Velike se zablude ne dešavaju plićim ili manjim umovima, već beskrajnoj gluposti koja mami i izaziva.

Principe života, u sveukupnom smislu, pronalazi svako od sebe, a van i iznad slučajnosti života, skoro da nema. Nije Srbija propala , već svest ljudi koji imaju pravo IZBORA!

Polemisati je jedno, a menjati oko sebe jesu promene Unutar sebe!

Svako od nas moze biti „naoružan“ znanjem , kulturom, a mi umetnici kreativnosću, koja ne zatamnjuje umove , već osvetljava vilajete života koji je, priznaćete, ipak lep i jedini. A na sceni glumac ima više života, to je naša privilegija , isključivo zarad Vas, poštovana publiko!

Teatar ne treba da bude politička arena niti izazivanje nemira u mislima našim, već da stavimo prst na čelo i pitamo se: Koja sam to dela ostavio iza sebe!?