Staniša Stošić pesmom je upijao tugu i nikome nije dozvoljavao da plače, prepričavaju učitelji čija je generacija danas proslavila 51. godinu mature Učiteljske škole Vranje, sada Pedagoški univerzitet.

Kao genereacija koja se najviše puta sastala na maturi, važe za jednu od najuspešnijih budući da je dala najveći broj diplomiranih učitelja sa prosekom ocena od 3,55. Od dvaneste generecija Učiteljske škole, bila je bolja samo ona koja je diplomirala 1954/55  godine.

Dodatna težina leži u činjenici da zbog strogih kriterijuma nije svako mogao da upiše ovu srednju školu, a jedino se u njoj polagao prijemni ispit iz tri predmeta.

Ova generacija sada već ostvarenih ljudi  iz svih krajeva Srbije, kaže da je u svemu bila posebna, a najviše su ponosni što su pored sebe imali drugove koji su se proslavili širom tadašnje Jugoslavije. Jedan od njih bio je i Staniša Stošić, Pavaroti vranjanskog melosa, kako su ga zvali, jedinstveni interpretator narodnih pesama.

„Bio je izvrstan drug, pesmom nas je tešio kada nam je bilo najteže iako je svoju tugu krio duboko u sebi zbog životnih okolnosti u njegovoj porodici. Napustio nas je oko treće godina, kada je školu završavao vanredno“ priseća se Jelica Radenković dok kazuje kako nije bilo manifestacije u gradu u tadašnjoj Jugoslaviji na kojoj nije nastupao.

Najbliže drugarice zvao bi sestrice, a često ih je tešio pesmama „Trepetaljka trepetala“ i „Jablani se povijaju“. Vedre oči krasile su njegovu sirotinju, navodi Gmitra Sinadinović, njegova dobra drugarica.

Staniša Stošić preminuo je 2008. godine u Beogradu nakon duže bolesti. Podjednako cenjen među kolegama, publikom i kritičarima ostao je upamćen kao pevač van klase. Život je posvetio zavičajnim pesmama punim čežnje, tuge, ljubavi i patnje, koje su postale njegov zaštitni znak. „Lela Vranjanka“ bila je i ostala njegov zaštitni znak

„Ja sam imala više para, jer mi je otac bio službenik pa sam umesto za hleb njemu davala deo novca za vino.Voleo je fudbalske utakmice, pa smo išli da gledamo jednu u Skoplju. Mene to nije interesovalo ali kada sam bila sa njim sve je bilo potaman i ponosila sam se što sam u njegovom društvu“, priča Sinadinović i naglašava da je sve drugarice voleo podjednako i na sve gledao kao na sestre.

„Onako sitan pričao bi, setrice i dukat je mali ali vredi, šta vredi biti visok ako nisi čovek“, priseća se ona.

Voleo je redovno da peva na odmorima, bio je boem ali ne i mangup. Nije se isticao sa ocenama, ali nije bio nedisciplinovan. Uvek nasmejan, mamio je društvo oko sebe i uvek je nalazio način da ih oraspoloži.

Borivoje Popović, profesor u penziji bio je prva generacija učitelja petogodišnje škole nakon čega se polagao diplomski ispit. Tadašnji učitelji bili su zreli kadrovi osposobljeni za samostalni rad, a često su uspešno preuzimali ulogu roditelja, lekara, sudije, savetodavca…

„Stanišu je dok se školovao izdržavala njegova devojka iz naselja Češalj koja je radila u „Jumku“. On se nije oženio njome, ali kada god bi dolazio išao je u posetu i obasipao bi je poklonima“ prepričava ova devedesetodvogodišnji profesor koji sada živi u Beogradu.

Kaže da se vrlo dobro seća Stošića kao dečaka koji dolazi iz siromašne porodice, a kome je predavao narodnu odbranu ali nije hteo da prepričava anegdote iz njegovog života za vreme školovanja. Ponosan je što je Staniša poslušao savet da ne ostavlja školu zbog pesme, i na diplomu koju je vanredno stekao.

Inače , ova generacija učitelja dobila je svoj kutak u Spomen sobi Pedagoškog univerziteta u Vranju, gde je hronološki istaknuto njihovo druženje, a za zlatnu maturu izdali su i monografiju profesora i učitelja.

Kako su navikli, svoj razredni čas proveli su u pesmi i igri, a u znak sećanja na svog druga Stanišu Stošića posetili su njegov spomenik na trgu koji nosi njegovo ime.

Njihova vedra priroda, kažu, okupiće ih i naredne godine, a svoje druženje nastaviće do kraja života.

Milan Zdravković