U srpskom novinarstvu dogodilo se čudo. Ne božansko – nego digitalno. Veštačka inteligencija je stigla, sela nam na rame i objasnila da, eto, svi možemo da budemo pismeni. Bez škole. Bez terena. Bez noći provedenih uz rokove i kafe koje mirišu na očaj.

Odjednom, oni koji su nekada sastavljali rečenice kao da ih je pisalo petoro različitih ljudi pod blagim stresom, sada zvuče kao profesori s Harvard Kennedy School. Vest im teče, misao im „zna gde ide“, a interpunkcija – ma čista simfonija.

Naravno, ništa od toga nije njihovo!

GPT ne greši. Ne nervira se, ne zbuni se, ne pravi lapsuse. Ne napiše „beGraund“ umesto background, niti pročita „lid“ kao metalnu ploču. GPT isporučuje sve uvezano, mekano, urednički… pa, nepristojno dobro, ali bez – srca, ono koje pokrene emocije i uključi mozak.

I tu nastupa ironija vremena u kojem živimo.

Mladii novinari, I oni malo stariji – partijski, umesto da prvo godinama žuljaju cipele i ego i sujetu, sada žuljaju – prompt. Umesto da nauče zanat mukom, oni ga preskaču jednim klikom. Njihove priče su savršene, i hladne, kao veštački mozak. Samo što nisu njihove. Čak i njihove greške izgledaju kao tuđi luksuz: popravi ih sistem koji ne zna šta je teren, ali odlično zna padeže.

A najveća opasnost?

Jednog dana internet padne. Serveri odu u večna lovišta. Sfera se ugasi. Ostane mrak, samo prazan Word dokument.

I šta onda?

Oni koji danas „pišu“ pomoću GPT gledaće u kursor kao u sveca zaštitnika novinarstva: „Ajde, sine, pojavi se. Napiši nešto.“
Ali kursor neće znati da misli umesto njih.

Još jedan paradoks: i političari su procvetali. Oni sa osam razreda sada šalju saopštenja kao da citiraju Habezmara. Ruke im ne drhte, interpunkcija im blista, a rečenice se ne završavaju u ćorsokaku. Neko drugi završava. Tačnije – nešto drugo. Mada, poenta se često zagubi zbog loših komandi.

Novinarstvo je zanat od krvi i znoja, ne od algoritma. Uči se na greškama, ne na ispeglanim tekstovima. Uči se na terenu, ne u chatu. Uči se glavom, a ne prečicom.

Ako buduće generacije od početka pišu ispravno, ali ništa ne razumeju – jednog dana, kada se mašina pokvari, oni neće propasti zbog GPT, već zbog urednika koji to dozvoljavaju.

Ali, koga je ovoj zemlji briga: Profesore? Ne! Javnost? Ne! Udruženja? Ne! Stručnjake, one što napabirče poene za komisije i velike dnevnice? E, tek njih boli uvo – za sve!

Novinarstvo je zanat koji se uči ceo život. Pored opšteg obrazovanja važan je i taj fakultet bez kupovine – ali ne i dovoljan. Jer, neko samo prođe kroz njega. A oni kroz koje je prošao fakultet, samo oni znaju koliko – neznaju. Samo oni kradu zanat, samo oni unose dušu i samo oni – uče.

A JAVNOST?

Njihova briga za novinar može se izmeriri u procentima. Po mojoj računici one – 0,1. To je realnost Srbije, ogoljena do kosti. Njih zanima vest – ne onaj koji ju je napisao. Zanima ih rezultat, ne proces. Klik, a ne teren. Senzacija, a ne zanat.

Novinari su im nevidljivi dok rade, a krivi kad pogreše. Ne vide put, ne vide noći, ne vide borbe. Ne vide kako se do informacija dolazi,
ali vide i seciraju svaku sitnicu kad nešto fali.

Ako pogrešiš za jedan zarez – rastrgnu te, ako permutuje – ne znaš gramatiku. Ako pogineš na zadatku – ne plaču, nego vele – ako mu/joj je?

Ako izgovoriš istinu, kažu da si pristrasan. Ako nešto ne napišeš jer nisi imao kako da dođeš do toga – kažu da kriješ, kažu da si za vlast, zalepi ti etiketu bez pardona, iako novinar, onaj kroz koga je proša fakulte, zna da je najneomiljeniji kod opasnih karikatura od vlasti.

Javnost ne čuva novinare. Nikada nije. Pa ni sada, kada se novinarstvo raspada pod naletom onih koji znaju da napišu prompt,
ali ne znaju kako da postave pitanje.

I paradoks je sledeći: novinari svakog dana brane istu tu javnost – od vlasti, od sistema, od birokratije, od siromaštva, od nabujalog potoka, od korupcije…, koja za njih ne mari ni 0,1%.