Imale smo humor, sarkastične dosetke i mudrovanje. Sve su to bili naši načini da se izrazimo i objasnimo. S vremena na vreme, umetnula bi poneku retku književnu reč.

To je bila stvar stila. A stil si imala ne samo u izražavanju, već i davanju, uzimanju, kritikovanju. Pa čak i u patnji. Moralo je biti dostojanstveno.

Raspolažem s bezbroj nezaboravnih momenata našeg prijateljstva. Mešaju mi se hronološki haotično.

Sećam se…

Bio je sparan i tmuran letnji dan, vreme pred kišu. Uhvate čoveka neke bubice u tim momentima, kad oseti teskobu i mora da izađe. I dobro je imati za prijatelja osobu spremnu na akciju, da sa njim negde, bilo gde, pobegne. Ja sam imala tebe. Grad prazan, u mozak udara miris lipa, ma milina.

I u trenutku, bez najave, udara jak pljusak. Sklonile smo se ispod nadstrešnice prve prodavnice i čekale da prođe. Ali je potrajalo. Bacimo pogled na izlog, kad ono – prodavnica venčanica. Trebalo je da u to vreme obilazim takve radnje, a ja sam ih nešto zaobilazila, ko kiša oko Kragujevca. Ali eto, morala je baš kiša da me zezne. I ti, naravno.

Rekla si: „Ajde da vidimo šta ima!“.

Uđemo i počnemo da pomeramo jednu po jednu venčanicu. Nađemo par onih tipa „mogu da prođu“, ali i dalje to nije bilo – to. Od tog trenutka, pa u naredna tri sata u caffe „Vardar“ uradile smo čitav scenario mog venčanja.

Taj dan ću pamtiti kao probijanje leda. I sve dok nisam našla pravu, pržila si se sa mnom na 40+. Ali prijateljstvo je posvećenost. Mislim da si jedina s poštovanjem i učestvovanjem podržavala moju sistematičnost u svemu.

Iako te nisam uključivala samo u šoping, ipak je sa tobom to bilo najzabavnije. Jer retko kome bi palo na pamet da mi kaže da mi jedne naočare stoje poput „Dobar dan, hoću kredit“ ili „Zavedi me“. Bila si jednostavno deo mojih odluka. Ne samo banalnih, već i strateških. Tako je mnogo situacija bilo, gde si pokazala mudrost, kreativnost, preduzimljivost.

Ljudi često kriju sebičnost iza učtivosti. Vrlo su „pažljivi“ da ne smetaju u vreme ručka, popodnevne dremke, oporavka od bolesti ili smrti ukućana. Bila si suprotnost tome. Trenutak je pravi kad se pomisli na prijatelja. Kad treba biti čovek, i u dobru i u zlu. Bez čekanja na poziv, najavljivala si se i nudila sama.

Tako si me baš ti prva posetila nakon jednog mog kraćeg boravka u bolnici i sećam se tvog stava, proisteklog iz vlastitog iskustva, da je jedini način da ne poludiš u bolnici taj, da se družiš i zezaš na svoj i tuđ račun. Ti si to baš stoički radila.

Tada si rekla da ako u borbi trenutni ishod ne izgleda dobro, to zapravo još uvek nije kraj. Kraj je tek kada sve bude u redu. Tvoj odlazak, ipak pokazuje da nije tako. Bar ne u ovom našem zemaljskom univerzumu.

Sada više nema borbe. Počivaj u miru.

Ivana  Vučković radila je na Tehonološkom fakultetu Leskovac kao stručni saradnik u laboratoriji