Politička subverzivnost, umetnički rizik, nevolje radnika, neke su od bitnijih struja u domaćem pozorištu koje je uočila i izabrala za prošlogodišnji Festival profesionalnih pozorišta Srbije “Joakim Vujić” selektorka Branislava Ilić, dramska spisateljica, scenaristkinja, dramaturškinja, glumica i prozaistkinja.

Ona je ove godine u selekciju za “Joakima” uvrstila čak dve predtave leskovačkog Narodnog pozorišta, što se desilo po prvi put u istoriji ovog hrama kulture

“Nečista krv” Tijane Grumić, po motivima romana Bore Stankovića u režiji Juga Đorđevića (Pozorište „Bora Stanković“ Vranje); “Svici” Tene Štivičić u režiji Ksenije Krnajski (Narodno pozorište Leskovac); “Ženidba i udadba” Jovana Sterije Popovića, u režiji Jane Maričić (Knjaževsko-srpski teatar “Joakim Vujić“ Kragujevac); “Ako se probudiš ili kao da je važno” Isidore Milosavljević, u režiji Nenada Todorovića (Narodno pozorište Leskovac/ Narodno pozorište Priština); “Dva viteza iz Verone” Vilijama Šekspira, u režiji Mie Knežević (Šabačko pozorište); ”Lavina” Tundžer Džudženolu, u režiji Stevana Bodrože (Regionalno pozorište Novi Pazar/ Puls teatar Lazarevac); “Strah, jedna topla ljudska priča” Igora Vuka Torbice, inspirisano delima Franca Ksavera Kreca (Narodno pozorište Pirot) – predstave su koje je izabrala Branislava Ilić za 56. izdanje Festivala “Joakim Vujić”, sada, kao i sve drugo, na stend baju.

Kako kaže sama umetnica za “Dnevnik”, produkcija iz prethodne godine je možda jedna od ponajboljih u poslednjih desetak godina, kad je Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije u pitanju.

“Hrabrost je potrebna da bi se preživelo danas, dok je selekcija odraz mog uverenja da je predstava čin umetničke saradnje u kojoj je još uvek moguće da pisac i reditelj, ali i svi ostali učesnici u procesu, ravnopravno učestvuju umesto da se isključuju pod plaštom primarnog prava na autorstvo”, navodi ona..

Smeta joj, dodaje, korišćenje sportske terminologije u našem pozorišnom vrednovanju na isti način na koji mi smeta i ratna u ovoj pandemskoj pošasti koja nas je zadesila.

“Narodno pozorište iz Niša je u protekloj sezoni što samostalno, što u koprodukciji s drugim pozorištima imalo najveći broj premijera. Oko deset. S druge strane novoosnovano Gradsko pozorište iz Čačka je ove godine imalo svoju drugu premijeru po motivima Orvelove “Životinjske farme”, koja se i u pozorišnim krugovima ali i kod publike dovodi u vezu sa predstavom iz prethodne sezone “Triptih o radnicima”. Čini mi se da su oba ova repertoarsko-produkcijska koncepta dobro prihvaćena od strane publike ali postavlja se pitanje koji od njih više “radi” za pozorište na duže staze. Ne izbegavam odgovore na vaša pitanja, samo bih volela da svi mi koji smo deo pozorišnog života izađemo iz okvira podrazumevajućeg, očekivanog i predvidivog, kako u stvaralaštvu i pitanjima koja postavljamo sa scene, tako i u vrednovanju postignutog”, ističe Branislava.

Ostatak intervjua pročitajte OVDE