HRISTOS VOSKRESE

Pre neku nedelju, jutro, oko deset sati, prijatelj Neša, sa kombijem punim dece, dolazi do mene – ulazim unutra zajedno sa sinom.

Igramo sa Slogom “Ciciban ligu”, lepa stvar, druženje i sport. Svako kolo, drugi stadion, drugo mesto. Tog dana, išli smo u Lipovicu. Klinci, iako jako mladi, devet i manje godina, nisu bili nervozni. Neki već imaju par ovakvih sezona u nogama. Šale se na svoj račun i jedva čekaju da istrče na teren. Iako sam “milion” puta prošao ovom trasom, moram priznati da sam se tada prvi put obreo u tom malom mestu.

Kada smo stigli, bio sam prijatno iznenađen. Pre toga, uvek je nešto falilo, čak i onda kada smo mi organizovali utakmice, stalno su neke sitnice bacale utakmice u drugi plan. A u Lipovici, u Lipovici je sve bilo na mestu. Dočekala su nas dva spremljena terena, na kojima su već tekli mečevi. Nisam mogao da verujem da imaju čak četiri pokretna gola za ovakve prilike. To nisam video nigde, ni na novom Partizanovom terenu sa veštačkom travom koji sam skoro posetio. I naravno, dočekali su nas i ljudi – predsednik FK Lipovica, gospodin Jova Stanković i njegova supruga Mirjana. Sretao sam ih i ranije, ali nisam toliko obraćao pažnju – na prvi pogled delovali su mi poput turista koji su došli tek da ovekoveče njihova bitisanja. Baka i deka sa fotoaparatima. Oh, kako sam se samo prešao.

Rukujući se sa domaćinima, odmah sam osetio nešto, nešto što se u današnjem svetu retko sreće– iskrenu toplinu. Pri pozdravljanju, odmah sam se setio svog sela – drvene kuće, koja je umesto betona imala mešavinu blata i slame, umesto armatura, baskije. U kući, pored svega, dobro se sećam i starog velikog kovčega. U njemu, na dnu je bilo vrednih stvari, iznad, ćilimi i ćebad, i preko njih, obavezno par povećih igli za pletenje zajedno sa nekoliko klubeta od vunene pređe. Baka Rada je tim iglama isplela nebrojano prsluka u svim fazama mog detinjstva. Bezbrižno smo provodili vreme, uživajući na svežem planinskom vazduhu i jedino što nam je moglo zafaliti u tim trenucima, bilo je da se malo zagrejemo. Kada bih na selu navukao bakin prsluk, to je bilo to, sve je savršeno.

Ko bi rekao, tako sam se osetio i prilikom pozdravljanja sa bračnim parom Stanković. Obavešten sam o terminima utakmica i da su za decu spremne pljeskavice i sokovi. Nenaviknut na takvu organizaciju u mlađim kategorijama fudbalera, zaista mi je bilo drago i osetio sam obavezu da zagrebem ispod površine malog remek dela u Lipovici.

Jova Stanković je rođen 16.06.1949. godine bukvalno u svojoj rodnoj kući. Da, majka Danica ga je rodila u Lipovici, gde je i živeo do svoje petnaeste godine. Nakon osnovne, u Leskovcu je završio za livca u srednjoj školi “Rade Metalac”. Po završetku škole odlazi u Beograd i zapošljava se u fabrici “IMT”. Tamo upoznaje svog, kasnije, najboljeg druga Slobodana, koji će mu umnogome odrediti dalju sudbinu. Nakon devet meseci rada, Slobodan napušta posao i odlazi u Švajcarsku, a Jova potpuno suprotno, u JNA – kasarna Aleksinac, postaje pontonjerac. Čim je završio služenje vojnog roka, dobija poziv za svadbu od Slobodana. Na svadbi upoznaje mladinu sestru, i odmah se zaljubljuju jedno u drugo. Mirjana sa početka priče, odlazi sa sestrom i Slobodanom u Švajcarsku. Šest meseci je trajao ljubavni razgovor pismima, dok i Jova nije spakovao svoje kofere. I tamo, u početku nije imao sreće. Nije mu bilo teško da radi kao konobar u restoranu, u drugom gradu, sam, ali ga je bolelo što je odvojen od svoje Mirjane. Ipak, Jova je borac, i takva ga situacija nije slomila, znao je šta mu je činiti. Upornost mu se isplatila i posle određenog vremena dobija posao u bolnici, gradić Estavayer-le-Lac, u bolnici u kojoj će narednih trideset osam godina raditi zajedno sa suprugom, u bolnici u kojoj će dočekati penziju.

Prvo radno mesto mu je bilo nešto poput pomoćnika medicinskom osoblju. Brzo je shvatao šta mu treba da bi napredovao, upisao je i završio za medicinskog tehničara – psihijatrijski smer. Dobija bolje radno mesto, međutim, ni ono ga ne zadovoljava. Kako mi je rekao, ma koliko to meni u ovom trenutku izgleda čudno, standard u tom trenutku nije bio toliko bolji u Švajcarskoj, u odnosu na Jugoslaviju. Da bi mi približio kakva smo to zemlja bili – Saobraćajna škola u Beogradu imala je svoje istureno odeljenje u Bernu. Stalno je putovao u Bern na predavanja, postao je i saobraćajni tehničar. Mirjana mu je 1972. godine rodila sina Bobana, a 1978. godine Bojana. Snažno ga je vukla želja da se vrati u otadžbinu i u njoj ostavi svoj trag. Sredinom osamdesetih, došli su porodično. Sinovi su pošli u naše škole, međutim, nemogućnost da se zaposli i stalna sretanja sa korupcijskim situacijama na kraju ga vraćaju u Švajcarsku.

Ono što ih je najviše bolelo, i njega i Mirjanu, bilo je napuštanje roditelja, malo vremena koje su proveli sa njima, i to je nešto što sada ne može ništa da nadoknadi. Ta grudva u grudima, postoji i danas.

U Švajcarskoj nastavlja da se školuje. U Cirihu upisuje Elektronsku školu i završava dva smera. Postaje – elektronski i informatički tehničar. U bolnici ponovo menja radno mesto i biva gazda glavnog računara na koji su umreženi svi ostali. Aktivno učestvuje u razvoju lečenja bolesnika i pravi program na osnovu koga se od testiranja dobijaju bitne informacije za postavljanje dijagnoza. Uvodi elektronsku biblioteku, prvu u psihijatrijskim bolnicama u Švajcarskoj. Takođe, sa nekoliko manjih programa, olakšava administrativni rad. Konstantno se usavršava i gotovo na godišnjem nivou završava po neki kurs. Uporedo sa poslom, kući pravi istraživački atelje gde radi na elektrolizi vode.

Da ne bude kako je Mirjana živela u njegovoj senci, poso kuća – kuća poso, pobrinula se sama. Ona je bila i ugledniji građanin od Jove. Pored toga što je kao odbornik branila stavove građana u skuština grada Bulle, baš naša Mirjana je godinama bila u upravnom odboru SSP – sindikata radnika državnog sektora.

Sinovi su završili fakultete u Švajcarskoj i rade u struci. Već imaju svoje porodice, ostvareni su ljudi. Čim su otišli u penziju, Stankovićima se vratila želja da dodju u zavičaj. Navikli su da unapređuju sredinu, a kako ne bi da ispravljaju krive Drine u Švajcarskoj, shvatitli su da bi bili mnogo korisniji u Srbiji. Kada su stigli u predvečerje, u Lipovicu, obraslu travom, Mirjana je priznala kako je imala osećaj da će epizoda kratko trajati, još kraće od one prve.

Smireni Jova je sa druge strane, kao i uvek, video šansu, probleme stavljao po stranu. Početak je protekao u aklimatizaciji i obilasku drugih sela. Hteli su da vide ima li šta dobro kod drugih, a da mogu primeniti u svom komšiluku. Primetili su da se sela gase a da kod žitelja vlada velika pasivnost i depresija. Trebalo je na neki način probuditi te ljude, vratiti im nadu.

Mladi se u selima obično okupljaju oko fudbalskih klubova, rešenje se samo nametnulo. U nekoliko navrata, mladići iz Lipovice, sami su se obraćali Stankovićima za pomoć, da bi na njihovu inicijativu, na kraju, Jova bio izabran i za predsednika kluba. Nisu bili zadovoljni izgledom sela, i hteli su da počiste prljavštinu i pokose rastinje koje je ružilo okolinu. Organizovali su radnu akciju. Na prvoj – samo tri čoveka. I, kada je Mirjana htela da odustane zbog fijaska, Jova je ubedio da akcijama daju još jednu priliku. Na sledećoj je došlo desetak ljudi, pa na narednoj četrdesetak. Tako je sada stalno, veliki broj Lipovičana uređuje svoje selo koje je kudikamo lepše od trenutka kada su se Stankovići vratili.

Primetili su da u selu nema srpske zastave i na njihovu inicijativu se sada jedna vijori na Domu kulture. Otvaraju i školu fudbala za decu, među prvima u seoskim sredinama u poslednjih nekoliko godina. Mogu reći da su sada svi počeli da ih slede, niču druge škole kao pečurke posle kiše. Deca u njihovoj školi imaju mnogo bolje uslove za rad od dece iz gradske Dubočice.

Organizuju prvi doček srpske Nove godine u Lipovici, kao i proslavu za 8. Mart. Zajedno sa dvanaest omladinaca, koji im volonterski pomažu, napravili su sajt na kome postoje informacije o svim događajima vezanim za njihovo selo. Sve je tu, od kulture do sporta. Mirjana je čak uspela da pokrene i košarkaški klub u Lipovici, koji je na žalost ugašen zbog nedostatka igrača. Napravili su i letnjikovac. Ulažu vreme, znanje, sebe i novac, ulažu, i jedino što očekuju je da sa drugima podele bar deo svoje sreće.

Danas je Uskrs, dan kada je Hristos vaskrsao, dan kada se digao iz mrtvih. Mnogi ga očekuju, mnogi misle da će im kada se pojavi, jednim potezom dovesti živote u normalu. Šta znam, pre bih rekao da je on stalno u nama, Hrist je već pobedio smrt i progonstvo, šta će biti sa nama, možemo odrediti samo mi. Dela kojima se ostvaruje šira korist, dela kojima unapređujemo zajednicu, pomažu da i sami vidimo Hristovu iskru povratka.

Nije mi namera da poredim Jovu sa Hristom, da veličam njegova dela, ali čini mi se da nas ima dosta poput ljudi iz Lipovice. Nekima treba pokretač, inspirator, nekima ni on ne može da pomogne. Neki stalno sumnjaju u motive, traže opravdanje za nerad. I ti neki – mnogo ih je više. Jova, uz sve svoje mane, dobar je Jova.

Leskovčani – Hristos voskrese.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

  • Divni ljudi,drago mi je što imamo takve andjele.Razgovarao sam sa damom i divio se njenim karakterom.Pretpostavljao sam da je gospodin u njenoj
    blizini njen suprug.Sada sam siguran da je prema opisu to
    bio on.Video sam ih kada se u Brzi igrala utakmica izmedju Brze i Lipovice.Raspitivao sam se o mojoj sestri
    od strica Sladji.Pozdrav i moje poštovanje humanom bračnom paru,sestri,autoru članka,Lipovčanima.
    Dobrodošli u Brzi !

vaš komentar