Prethodni put pisala sam o „nevidljivom stažu“ – onim tihim zavetima koje nosimo dok koračamo kroz bol. Verovala sam da tišina ima svoju težinu, ali juče sam naučila surovu lekciju: u svetu u kome živimo, ako se nešto nije desilo pred objektivom kamere, makar i mobilne – kao da se nije ni desilo.

Stajala sam u hodniku bolnice, okružena ljudima čije oči govore više od bilo kog saopštenja. Znali su zašto sam tu. Znali su da moja donacija nije višak kapitala, već komad srca otrgnut iz uspomene na mog pokojnog oca. Čekala sam svoj red tiho, dok se u istoj prostoriji smenjivala parada „humanosti“.

A onda je ušao marketing u ljudskom obliku.

Bez „dobar dan“, bez pogleda u oči, bez ijednog ljudskog geste prema nama koji smo već stajali tu. Bitno je bilo samo jedno: kadar. Videla sam užurban pokret ruke, grozničavu potragu za najboljim uglom i osmeh namešten za ekran. Trebalo je uslikati prve tri majke i okačiti dokaz sopstvene dobrote pre nego što se izađe iz zgrade.

Ja sam nastavila da čekam. Srce mi je bilo puno, jer sam znala da će moj iskren dar otići onome kome stvarno treba. Prvobitno je bilo rečeno da krevetac pripadne šestoj bebi rođenoj u novoj godini, ali spletom okolnosti stigao je do četvrte. Ipak, šestu nisam mogla da zaobiđem. Za mene je broj šest postao šifra ljubavi, most između ugašenog života i nade. Zato sam i njoj poklonila vaučer za dečiji butik Filip – tiho, iz ruke u ruku, uz stisak dlana koji vredi više od bilo kakvog objavljenog „gesta“.

Nekoliko sati kasnije otvorila sam lokalne vesti. Vrištale su objave o donatorima, slikama, hvalospevima i lajkovima. Mene – i još jedne firme koja je istog dana darovala vaučere – nigde nije bilo.

Kao neko ko stoji iza te lične donacije, ne tražim aplauz. Ali imam obavezu da ukažem na sledeće: humanost je ista, dolazila ona od „velikog gazde“ ili od običnog čoveka, ako mediji pozivaju građane da daruju, onda imaju obavezu da te iste građane i uvaže i zajedništvo se gradi istinom, a ne samo PR objavama.

Gledajući te ekrane shvatila sam jedno: ti portali i profili nisu svedočili o dobroti. Svedočili su o potrebi da se bude viđen. Postoji dubok ambis između onih koji daju da bi se o njima pričalo i onih koji daju jer je to jedini način da odaju počast onima koje su izgubili.

Meni je najvažnije da sam ispunila svoj tihi zavet i povratila mir. Moja donacija je ostala neobjavljena, ali je zapisana tamo gde jedino vredi.

Neki ljudi seju dobrotu da bi je uslikali telefonom, a neki da bi duša makar na tren prodisala. Ja biram ovo drugo. Jer na kraju dana, kada se ugase ekrani i vesti zastare, ostaje samo ono što smo uradili onda kada smo telefon ostavili u džepu, a srce na dlanu.

Hvala bolnici što je na svom sajtu navela sve nas.

Što se tiče medija – moj „nevidljivi staž“ ide dalje, sa osmehom, jer znam da je jedan krevetac stigao tamo gde je najpotrebniji.