Bude mi žao. Propuštenih šansi, izgubljenih dana, neučinjenih dela, ljutnje, pakosti, laži, grehova. Bude mi žao. Neispunjenih želja, nestalih stvari, iščezlih misli, prevarenih ljudi, gladnih. Bude mi žao. Onih bez doma, bez najmilijih, samih, tužnih. I onih bez manira, bez morala, bez obraza i obrazovanja. Bude mi žao. Neizgovorenih reči, pognute glave, suvoparnog klimanja, neskliznutih suza, veštačkog osmeha. Bude mi žao. Uvreda, poniženja, nepravde, sporosti, lenjosti.

Sve je to tu, oko mene i u meni. Prolazi. Lomi mi duh. Lomi mi duh, ali me okolina ne da. Jer, deo sam jednog malog grada, malenog grada sa ljudima velikim. Ljudima, osuđenim da dokazuju svoju ljudskost.

Omalovažavanim, ismejavanim, od manjih, nevažnih, prodanih. Uprošćeni, unazađeni, prikazani ruglu. Prostaci, nepravilnog govora. Smotani, stipse, sa pogledima i iskustvima ne daljim od svojih ograda. Tako upakovani,  da se jeftino prodaju, da služe  zabavi.

A, samo na jednom električnom impulsu, ovde na portalu, toliko je širine, intelekta, humora, aktivizma, dovoljno da sve protagoniste privincijalizma bace u senu. Ne samo njih, nego i one koji ih proizvode,razne Gazde, Kešiće, Ivaniće, Paviće i Vukobratiće.

Gradonačelnik, Goran Cvetanović, koji, jel te, mora da se stidi što se rodio u ovom gradu. Ne sme da govori, da se smeje, ne sme da radi svoj posao kao neko iz ovog grada. Jer, šta god da uradi, kačiće mu tu uniformisanu sliku klovna, uniformisanu sliku stvaranu da namakne malo plusa na piplmetru, ne mareći za štetu kojom će sve građane staviti pod taj plašt. I pored svega, dobro se drži, radi u korist građana i hvala mu na tome.

Urednica, koja mora dodatno da dokazuje svoju demokratsku prošlost. Ne samo da dokazuje, nego da stavi kalašnjikov u ruke pa iznova i iznova puca da joj se ne bi pripisala kolaboracija. Traži se od nje da menja vlast, jer, ako nije sposobna, nije ni dostojna. Slobodno pogledaj još nešto sem tog N1, i ne moraš da hvališ Kesića. Nikome ti ništa ne duguješ, hvala ti.

Profesor, najhrabriji, i sigurno sa najvećim znanjem od svih nas. Prvi je pod svojim imenom i prezimenom, svojom glavom rekao ono što bi mnogi hteli sebi da pripišu. Da pripišu, a njega optuže da nije svoj, da je naš. A kako će to uraditi  kada, iako sada nije sa nama, njegove reči lutaju po sajtu i plaše gospodu. Piše Profesor bolje od drugih, bolje od onih kojima gleda u leđa, naš najbolji kolumnista. Hvala Vam Profesore.

Djura, nestvaran lik, koji je prosuo reči na nebitne stvari. Na politiku. Izgubio dragoceno vreme, i naše i njegovo. Rođen da bude pisac. Pravi. Čujem da nešto piše, jedva čekam da pročitam, nadam se među prvima. Druže, hvala i tebi.

Dama, rame uz rame sa Djurom i Profesorom. Ne samo rame uz rame, nego i sa tovarom na svojim leđima. Uspela je da bude dobar direktor, nije samo da lepo piše, ja verujem da može i više. Hvala i njoj.

Jedan Zoki, koji se svojski trudio da opravda svoj nadimak, ali je uradio mnogo više od toga. Nije Profesor jedini koji je smeo da se obelodani, ni Zoran se nije uplašio suda javnosti. Ni javnosti, ni vlasti, ni opozicije, ni medija. I sve ih je podjednako grdio za ono što on smatra da ne valja. Možda se njegov pogled na svet nije poklapao sa našim, možda je drugačiji, ali je zaslužio hvala od mene.

Svi oni koji su svoj identitet hteli da stave u drugi plan, a pokazali su ogromno znanje i skretali pažnju na bitne stvari, nekada pogađajući bolje od samog članka, a nekada i ispravljujući nepravdu nanetu tekstom, takođe zaslužuju pohvale.

Ne bi bilo korektno da ne spomenem i jednog gospodina drugacijih politickih shvatanja od mojih. Ostvaren čovek, intelektualac. Iako smo na suprotnim stranama, dobro je da neko okuplja omladinu koja nije zadovoljna onim što se sada radi, a da ih ne tera u rat i beznađe. I Čarli je osoba koja bi imala mnogo više priznanja i nagrada da se nije rodio u našem gradu. Deli sa nama taj teret, i njemu hvala.

Kada sam već kod intelektualaca trebao bih spomenuti Dragana Stošića, Nikolu Milićevića, Cvetanu Radivojević, pokojnog Sinišu Djordjevića… i sve one koji pored upornosti poseduju kredibilitet i dela koja će da potkrepe njihove reči. Hvala i njima.

Gledali smo dobar sport. Više sam očekivao od Moravca, više od košarkaša, rukometaši su iznenadili, kao i odbojkašice. Plivači, karatisti, dizači tegova…  Mnogo je onih koji su nas reprezentovali na pravi način, mnogo je onih koji su doneli medalje.

Gledali smo i dobre predstave, dolazila su nam i pozorišta iz drugih gradova. Izdavane su nove knjige. Filmski blokbasteri su tu, premijerno kada i svuda u svetu.

Manje smo gazili travu, prljali grad. Razmile se taksi vozila kada su veselja. Ne sedamo pijani za volanom kao ranije. Za sve to zaslužujete hvala.

Hvala i mojoj porodici što me trpi, a i čitaocima.

Za svaki zagrljaj, poljubac, za svaku novu bebu. Za svaki uzdisaj, za sve ono što vas čini delom ovog sveta, hvala vam na 2015. godini, hvala vam dragi moji Leskovčani.

Siguran sam da možemo i bolje i više. Živi mi bili u 2016. godini.

(Kraj)