Tokom čitavog dana Boban se ne odvaja od svoje motorne testere sa kojom seče drva. Toliko se navikao na nju da sa njom bolje rukuje nego sa olovkom kojom se potpisuje. Ona je njegov najbolji drug i u šumu gde seče drva za ćumur. Toliko je oštra da njome za čas prokrči put do stabla koje namerava da obori. Njen reski zvuk, po kome ga prepoznaju i ostale ćumurdžije, prestane da se čuje tek kada izmetrena stabla krene da tovari u traktorsku prikolicu. Ponovo je uključuje kada doveze drva ispred ćumurane gde ga obično čeka supruga Violeta da mu pomogne.

Na ovom poslu od koga šestočlana porodica Antić egzistira angažovani su svi njeni članovi, počevši od najmladjeg pa do najstarijeg, a na ideju da ova romska porodica počne da se bavi proizvodnjom ćumura došao je Boban dok je opsluživao ćumuranu jednog poznatog ćumuržije u Poljanici.

„Kada sam shvatio da moj bivši gazda za nekoliko dana uspe da zaradi stotinak evra, bilo mi je jasno da od tog posla može da se živi, pa sam i sam krenuo da se njime bavim“, priča Boban.

On, međutim, nije napustio posao gde je radio sve dok nije izučio sve njegove tajne. A kada je došao i taj trenutak, naoružan znanjem svojeručno je od starog bureta napravio ćumuranu. Postavio je na obodu šume, prksrstio se, pomolio Bogu i krenuo da pravi ćumur. Nije imao pravo na grešku jer je ćumur pravio isključivo od drva koja je kupovao.

„Iako sam milion puta pre toga slagao drva za proizvodnju ćumura u limenoj ćumurani, kada je trebalo da ih naređam u svojoj to sam činio kao da mi je prvi put. Gotovo sam na glas govorio sebi kojim redosledom to treba uraditi. Kada sam na dnu naslagao sitnije delove drveta, grane i manje cepanice ruke su kao po komandi same počele ka vrhu da ređaju sve veće cepanice. Na dno sam stavio i malo sitnijeg ćumura da se lako zapali, a oko dna peći, kako nalažu pravila, nabacao sam i pesak. Posle dve noći i jednog dana ćumur je bio gotov. Tek kada sam oko ćunka ćumurane vodom ugasio poslednji žar shvatio sam da sam proizveo ćumur i postao ćumurdžija.“, priča Boban dok mu na licu titra blaženi osmeh.

Prvu ozbiljnu zaradu koju je ostvario od prodaje ćumura on je odmah uložio u proširenje proizvodnje. Sada je od kvlitetnijeg lima napravi nove pokretne ćumurane iz kojih je vadio po trideset i pet džakova kvalitetnog ćumura. Sav proizvedeni ćumur on i danas prodaje kupcu koji je u poljaničkom kraju poznat pod nadimkom Komita i ne žali se na zaradu. Otuda njemu ne pada na pamet da ostavi ovaj posao, koji nije ništa lakši od rudarskog i počne da se bavi nekim drugim.

„Takozvano hranjenje ćumurane je najteže. Toliko se nadišem tog gustog crnog dima i ogaravim po licu da me posle toga ni najrođeniji ne mogu da prepoznaju. Posebno je teško kada duva jak vetar koji kao po nekom nepisanom pravilu uvek gura dim u moje oči, a od koga ne mogu ni da udahnem svež vazduh. Slično je i kada sakupljam ćumur“, kaže Boban i pomalo tužno dodaje da svaki kilogram proizvedenog ćumura ostavlja traga na njegovom licu i duši, baš kao i snežna mećava zimi kada podloži svoje ćumurane.

Boban ćumur pravi tokom čitve godine. On zna da to radi i po ciči zimi kada ima suva drva. Ne radi jedino kada pada kiša ili kada su drva vlažna.