Bio sam na Drinu. I video tu plavu krv koja je vekovima razdvajala naš svet na istok i zapad. Pisao je Andrić o njoj. O reci koja je ostala u sećanju mladom dečaku koga su Turci oteli od majke prebacujući ga skelom i koji se te noći, sebi- dečaku, zavetovao da će jednom da napravi velelepnu ćupriju koja će da spaja ljude. I taj dečak će postati veliki vezir Mehmed paša Sokolović. Oko čijeg mosta će pisac da isplete sudbinu kroz vekove različitih vera naroda koji govore istim jezikom. I u toku jedne velike poplave, u tišini, nemoćni pred okrutnom prirodom, ćutaće izmešani Muslimani, Hrišćani i Jevreji. Kako napisa Andrić, snaga stihije i teret zajedničke nesreće približili su ove ljude i jednu veru od druge i, naročito, raju od Turaka.

Ne znam šta bi Andrić napisao danas, ali znam da treba mudro pročitati njegove reči više puta. Ali kako da se čita kada se narod medijski mentalno uništava. A za čitanje, ipak treba malo i svesti.

Kako izgleda danas Drina pisao sam u prošlom tekstu.

Spomenuo sam Banju Koviljaču i Radaljsku Banju koje, kao dar od Boga su posađene na zemlji iznad vrele vode; i o hladnoj i modroj reci boje neba, pokraj koje su skućene. I o 1100 tona sumporne kiseline, i 15 tona hlorovodonične koja će spirati jalovinu i ulivati se najpre u reku Jadar, a onda i u Drinu. A kako se Drina ne uliva u Bengalski zaliv nego u Savu, to znači da će i svi nizvodni gradovi, zaključno sa Beogradom ostati bez vode. Kada se uzme da je tu negde oko dva miliona ljudi, i ako u proseku svako popije po jednu bocu vode dnevno, to mu dođe oko 3 miliona litara koje će neko prodavati nama. Najpre naše, a onda kada je ne bude bilo-uvoziće se. Oni što imaju vile sa bazenima, voze džipove za Božić ( ne znajući da li je 14. februara Isus  vaskrasao ili se rodio), lupaju skupocene automobile, raseljuju narode… oni će moći sebi da priušte vodu. A mi ostali, ne znam.

Krenuo sam na poziv udruženja Ne damo Jadar na skup ispred organizacije Bitka za Vlasinu. Da im dam podršku, ma koliko to možda drugima zvučalo beznačajno, jer, što bi Stari Latini rekli Jedna lasta ne čini proleće.

Pođoh ranije, kao što napisah u prethodnom tekstu, iz Beograda da vidim prvo tu reku zbog koje je moj Gavrilo Mladenović, kao redov Moravske divizije krenuo u rat; a onda da obiđem selo Gornje Nedeljice koje mu dođe kao mesto gde bi se danas verovatno  Vojvoda Stepa ušančio kako bi odbio prvi napad, a onda krenuo u kontra ofanzivu. Dogovorio sam se sa meštaninom Zlatkom Kokanovićem da me sačeka.

Prolazim kroz Loznicu i hvatam put ka Gornjim Nedeljicama. Prostrani pašnjaci; sveže izorane brazde; posađene, tek iznikle, žitarice koje izgledaju kao prostrani zeleni tepih. Zaustavljam auto i ne mogu da odolim a da ne fotografišem. Palim auto, ali ne prođoh ni dvesta metara i opet zastajem da uslikam račvanje puta: levo, Donje Nedeljice; desno, Gornje Nedeljice. Skrećem desno i opet bih da slikam ono što sam već slikao. Kao da ću od lepo obrađene zemlje uslikati još lepšu. Kod nas na Jugu nema više sela. Kuće su raštrkane po brdima bez puteva i sa zaraslim puteljcima. Obraslim u paprat i rastinje jer naroda više nema. Stoka je srpskog seljaka čuvala od zaborav. Ona je jedina održavala puteve vidljivim.

A ovde, pored puta, čak je i mesto za kontejnere pored koga, za razliku od  prestonice, nema đubreta. I gde se u daljini, dokle god pogled pruža, vidi talasasta ravan reda oranica, pašnjaka i tek iz zemlje ispupelih žitarica. Hvata me istovremeno oduševljenje zbog zemlje koju sam prvi put video i bes jer je neko tu zemlju prodao a onda, nakon zaglupljivanja naroda, doneo set zakona koji predviđa da se ta zemlje otme i dodeli Rio Tintu. Ovakvo selo sam video u Švajcarskoj blizu Bodenskog jezera. Sa sličnim putevima i brazdama. Ne znam, možda je i ono u međuvremenu  prodato Rio Tintu.

Pozivam Zlatka i nalazimo se u njihovom štabu. Brvnari, domaćinski urađenoj, na prostranoj livadi ispod samog puta iz koje kao da će se pojaviti Vožd Karađorđe da kaže: Koje kude, braćo Srbi…Nakotio se izrod, i mora mu se na put stati… Ili nas biti neće.

Pokazuje mi Zlatko njihov štab gde se priprema odbrana, tumače zakoni, predviđa taktika izdaje naših i osvajanje njihovih. Nudi mi nešto da popijem. Ne mogu da odolim a da ne nazdravim sa pola čašicom rakije. Ako bih rekao da sam popio celu, znam, neko bi se ovde sigurno dohvatio iskaza i tužio me policiji koja bi dokaze isporučila Rio Tintu i eto medijskog belaja. Jeste ovo ironija, ali nije daleko od istine kojim se služe oni što su kao po krvi naši.

Krenuli smo ka Zlatkovoj kući. Hteo sam da vidim njegovu farmu krava. On je ovde najveći proizvođač mleka, i uredno snabdeva Beograd, jer, izgleda da beogradske krave su prestale da daju mleka. Verovatno zbog geopolitičkog odnosa Arapa i Indijaca, pa su prestali da ih muzu.

Odvodi me Zlatko od štale do štale. Jednom sam mojoj koleginici, koju sam spomenuo u prošlom tekstu, rekao da odem do mojih prijatelja u Dadincu samo da omirišem kravlju balegu. Podseća me na detinjstvo. Na proleće. Na dedu koga sam najviše voleo a koji se dva puta selio iz sirotinje gde se jeo ražen hleb tamo gde je bilo belog. I na pokojnu tetku koja je najbolji sir sirila i pogaču mesila.

Ne mogu da procenim koliko Zlatko krava ima. Možda pedesetak. Kao deran sam koji trči od jedne prostorije do druge. I na kraju, poslednja štala sa teladima.  Istrčavaju ka meni tek oštenjena štenad. Preko puta su poljoprivredne mašine sa crnim, vernim, čuvarima, čija su verovatno štenad. Sedamo ispred kuće da popijemo kafu. Neću spomenuti rakiju, zbog potkazivača kojih u Nedeljicama itekako ima. Uostalom kao i u Srbiji celoj. Fala Bogu da neko stalno radi.

Izlazi najmlađa devojčica, Zlatkova mezimica, i baca se tati u skute. Kaže joj da ode i kaže mami da skuva kafu. Izlaze dve odrasle devojke koje iznose transparente iz kuće. Zlatkove ćerke. Pitam jednu da li si ti ta koja studira farmaciju, kaže ne, geologiju. Hoće devojka da nauči zašto se njihova zemlja brani. Ovo je vek u kome se istina može odbraniti samo dokazima. Onim koje krivotvore profesori Rudarskog fakulteta, a neki kao što je akademik Vladica Cvetković, toliko se drzne da čak citira pripovetku talentovanog, ali neostvarenog pisca, propagatora jedne ideologije od koje je i sam platio glavom-Milovana Đilasa. Opskurno, za jednog akademika.

Ne pitam Zlatka kako uspeva da održi toliko imanje. Nahrani toliko stoke. Ne pitam jer znam da je on otac petoro dece. Rođen sam na selu i znam kakva su seoska deca, a roditelji su oličenje dece. Deca su ta koje ovo imanje čine vrednim i koja zemlji daju smisao. Pokazuje mi selo koje, kao što rekoh, liči na švajcarsko. I školu. Prodate kuće ne želim da spominjem. Videćete po slikama. Inače, laže i Rio Tinto a i država. Nemaju većinu da bi iselili ljude sa svojih imanja. Daleko je manji procenat prodatog imanja u odnosu na brojku koju vrte po medijima.

Došli smo u Loznicu. Prvi put sam tamo. Loznica je mesto Vuka Karadžića i uvek sam se ka tom gradu odnosio sa poštovanjem. Prva slika u bukvaru se pamti dok si živ.

Opštinari, koji vode opštinu su mutljavine svih stranaka. Uz glavnog, koji je bio uzdanica nekadašnje G 17 +, nisu dali salu za sastanke bez rente. Navikli su valjda da se do para dolazi samo reketiranjem slabijih ili traženjem milostinje od jačih, naravno, što manju za druge i to veću za sebe.

Ispred ulaza srećem Nebojšu Petkovića još jednog stamenog Nedeljčanina, oca dve kćerke i supruga profesorke književnosti Marijane Petković koja svoje gimnazijalce na delu uči kako se zemlja čuva. Marijana mi govori kako nema oranja a da po neka kost ne izađe iz zemlje, i da li oni misle da ćemo mi te kosti naših predaka predati Rio Tintu.

This slideshow requires JavaScript.

Ekološki skup je organizovala organizacija POLEKOL i Evropska zelena fondacija i zahvaljujući njima u Loznicu su došli gosti iz čitavog sveta. Zbog dužine teksta, pored gostiju iz Bosne, od naših spomenuću Profesorku sa Biološkog fakulteta ljiljanu Tomović i Akademika prof. dr Nenada Kostića koji reče: „Tri reke simbolišu karakter i orijentaciju Srbije. Morava je kičma, uporište. Drina je ruka pružena obližnjem svetu. Dunav je poziv i ponuda daljem svetu. Nažalost, Drini prete najdalji svet i domaće štetočine.“

Posebno su zanimljiva opažanja Amerikanaca koji su pokazali divljenje ljudima u Srbiji koji su se suprotstavili korporaciji uz jedan apsurd:  tražili su našu savetodavnu pomoć. Bilo je simpatično, tužno i malo smešno-da oni iz Amerike pitaju nas za savet, ali  običan čovek je na svakoj tački meridijana takav: žrtva izrabljivanja velikih korporacija uz lažno prikazivanje takozvanog zelenog rudarenja.

Izdvojio bih dva neobična gosta koji su po sudbini najbliži nama Balkancima ( da ne kažem Srbima, jer smo svi ugroženi, a ujedno i jedni drugima najbliži): devojku Pacca Turner Chuji koja pripada autohtonoj grupi naroda Kičva koja se dirljivim tonom, punog saosećanja, obratila prisutnima i  Anishinaabe elder Ricky DeFoe, indijanskog poglavicu ili Čuvara lule, iz Indijanske zajednice u Minesoti.

Ja sam na žalost morao da se vratim i nisam video dirljivu sliku poglavice iz čijeg oka će poteći suza kada mu Marijana priča o bitkama koje su se vodile na području Jadra; o 3000 srpskih vojnika iz Velikog rata čije kosti često izađu sa zemljom prilikom oranja. Nalazim na internetu njegov intervju u kome govori o ratu nad starosedeocima u Americi i da su smatrani podljudima; o potrebi dominaciji nad stvarima, o stvaranju osećaja izuzetnosti Amerikanaca da su njihovi životi vredniji od života drugih. Govori da su za njih, Indijance, važni: i planine, i stene, i kamenje i da oni, iako su predmet, za njih imaju život. Stene daju stabilnost, biljke kiseonik, da su posle došle životinje, a poslednji Anišinabe ili orginalni čovek. Stoga oni poštuju redosled nastanka sveta i tako se prema njemu odnose. Ali na žalost, njih su iz jedne rezervate premeštali u druge, da bi im svaki novi opet uzimali radi eksplotacije rude.

I na kraju, kako sam i počeo sa ovim dvodelnim tekstom, da završim sa Majorom Kursulom i njegovim obraćanjem Đeneralu Stepi Stepanoviću.

– Gospodine Đenerale, sećate li se da vi mene oboriste na ispitu zbog Drine? Ja sam govorio da će austrougarska vojska preko Drine, tu je najpovoljnije… a vi mene…sećate se…

– Sećam se pa šta?

-Pa eto…oni stvarno udariše preko Drine.

-E pa eto, proćiće i oni kao i ti na ispitu.

P.S. Vojvoda Radomir Putnik je obavestio srpskog kralja Petra I u telegramu: „Glavni neprijatelj  je poražen kod Jadra i na planini Cer. Njihove snage se progone preko Drine.

Sto godina kasnije jedan bivši Ministar inostranih poslova, Goran Svilanović, prepadom je uhvaćen prisustvovanju koktela Rio Tinta u jednom beogradskom hotelu.