Utorak je. Pitaš: mama, mogu li da izađem da igramo odbojku, dolaze Milica i Teodora? Biće tu i Marija i Luka, 15 je sati. Oni ti zvone na vratima, ti izlaziš. Da sam samo znala da te jako zagrlim, da te ne pustim, nikada te ne pustim.

16:30. Čujem jauk, viku, dozivanje mene… Noge klecaju, shvatam da se nešto dogodilo. Trčim, noge se grče, telo oduzima. I vidim kako nepomično ležiš u kanalu pokraj puta. Jaka sam, moram, samo da ti budeš dobro….

Trenutak kada počinje budan košmar, počinje borba da samo budeš bolje, da samo budes živa. Najbolji doktor izlazi iz kola hitne pomoći. Pomišljam: “Sam Bog ga je poslao“

„Povreda glave“ čujem doktora.

Zvuk sirene. Čvrsto te držim za ruku dok jure kola hitne pomoći.

“Nađice ne plaši se, diši, mama je pored tebe, biće sve u redu”, pričam ne znajući d ali me čuje.

“Doktore, recite mi hoće li biti dobro?“

„Doktore jel životno ugrožena?“.

Sve odjekuje u meni i danas i svakog dana.

Toliko sam verovala, verovala da ćeš biti dobro, da će tvoja snaga i ljubav pobediti.

Moja devojc

čica, moj borac, ponos, radost… Drugačije ne bih nikako mogla jer drugačije nešto nijedan roditelj ne prihvata.

I nikad neću prihvati, moja usnula princezo.

Znam koliko si volela život, koliko si se svemu radovala, znam koliko si se borila svih narednih 10 dana kome, koliko je tvoja i naša volja da živiš bila jaka.Verovala sam, verovala i u čuda.

I znam da nije Božja volja da ti neko nanese takve povrede.

Ostali smo zarobljeni u tom danu i okovi tuge samo stezu.

Nedelja je praštanja. Ja tebe oprostiti ne mogu. Kako? Kajanje za tvoj oduzet život niko ni nakon 24 meseci izrazio nije.

Autor ovog teksta je neutešna majka Jelena Tasić iz sela Šilovo kod Lebana, čija ćerka Nađa Tasić (11 ) je na današnji dan udarena automobilom ispred svoje kuće, a preminula 10 dana kasnije u UKC Niš.