ŠKOLA ZA OSNOVNO I SREDNJE OBRAZOVANJE „11. OKTOBAR“ MESTO GDE SE UČENICI OSPOSOBLJAVAJU ZA SAMOSTALNI ŽIVOT I RAD

Indivudualni rad sa decom sa smetnjama u razvoju sistem obrazovanja koji nema zamenu

Iako se inkluzivno obrazovanje u redovnim školama godinama odvija u Srbiji, sistem obrazovanja i timskog rada sa decom sa smetnjama u razvoju u školama za osnovno i srednje obrazovanje, poput Škole „11.oktobar“ Leskovac, nema adekvatnu zamenu jer ovde ljudi od struke i prakse svoj četrdsetipetominutni čas posvećuju grupama od najviše šest dece i, ponajviše, samo jednom detetu kada se radi o višestrukim smetnjama.

Škola „11. Oktobar“ osnovana je pre 51 godinu kao Specijalna škola, no kao i ostalim takvim školama naziv je promenjen kako ne bi, objašnjava direktor škole Vladimir Anđelković, izazivao dodatnu stigamtizaciju dece i animozitet kod roditelja. No sve to, čini se nije pomoglo jer je u međuvremenu uvedeno inkluzivno obrazovanje pa se u ovoj školi smanjio broj dece za trećinu, kao i u ostalim školama u Srbiji, upravo zbog inkluzivnog obrazovanja, za koje i sami profesori iz takozvanih masovnim školama tvrde da je – promašaj.

Nju danas pohađa 158 učenika sa isturenim odeljenjima u Lebanu, Vlasotincu i Medveđi, a ovde se dodatno radi sa još 70 do 80 učenika godišnje sa decom u inkluzivnom sistemu obrazovanja, čiji nastavnici i roditelji zatraže pomoć pravih stručnjaka. U okviru škole postoji i predškolska pripremna grupa, gde se takođe radi individualno sa decom.

„Ovo je kolevka, ovo je baza. Ako deca sa smetnjama u razvoju propuste ovaj početak, gube mnogo u kasnijem obrazovanju i radu“, kaže vaspitačica koju smo zatekli u radu samo sa jednim učenikom, ne shvatajući, veli, zašto se roditelji stide da upišu decu u ovu školu, tamo gde zaposleni ceo svoj radni vek posvećuju upravo deci sa nekom vrstom invaliditeta.

Direktor škole Vladimir Anđelković, diplomirani defektolog sa tridesetogodišnjim iskustvom, objašnjava za juGmediu kakve su specifičnosti i prednosti Škole za osnovno i srednje obrazovanje (SOŠO) „11. oktobar“ u Leskovcu, jedine obrazovne ustanove te vrste u Jablaničkom okrugu.

„Specifičnost škola poput naših jeste individualni rad sa decom i rad u malim grupama, što je jedan od glavnih preduslova za kvalitetno obrazovanje učenika koji imaju problema u razvoju ili učenju. Tretman koji ova deca imaju u našoj školi je induvidulizovan i prilagođen potrebama svakog deteta, u skladu sa njegovim psihofizičkim sposobnostima. Dugogodišnje iskustvo naše škole u radu sa kategorijom ove dece nam omogućava da adekvatno odgovorimo svim zahtevima i problemima dece sa smetnjama u razvoju i budemo podrška njihovim roditeljima“, objašnjava direktor Anđelković.

Na videu dole poslušajte zašto bi trebalo prevazići predrasude o specijalizovanim školama i koja deca mogu da se uključe u inkluzovno obrazovanje.

Srednjškolci se ovde školuju u tri područja rada – mašinstvo i obrada metala, hemija, nemetalni i grafičarstvo i tekstilstvo i kožarstvo

Specifičnost i prednosti koje roditelji, baš zbog predrasuda previđaju, jesu i činjenice da je veliki broj učitelja, na primer, dodatno defektološki osposobljen, te da ovde, pored pedagoga i psihologa, timski radi, čak, 25 diplomiranih defektologa raznih profila i 5 diplomranih logopeda, što je više nego zadovoljovajući broj ako se ima u vidu da su u celom leskovačkom zdravstvenom sistemu zaposlena svega dva logopeda.

„Osim toga, svi su morali da završe defektološko ostručavanje na Fakultetu za sepcijalnu edukaciju i rehabilitaciju“, dodaje dierktor.

Pored pripremnog školskog odeljenja, ovde ima i produženog boravka za decu, , sala sa spravama za korektivne vežbe i igre u korelaciji sa nastavom fizičkog vaspitanja, budući da se radi i na otklanjanju telesnih deformiteta, kao i senzorna soba koja se koristi u terapeutske svrhe u cilju što bolje senzorne integracije i stimulisanja nedovoljno razvijenih čula.

„Senzorna soba je jedan vid asistivne tehnologije . Služi za razvoj čula i čulnih opažanja, odnosno, za korekciju senzorne dezintegracije. Kada imuplse koje mozak impulse iz spoljašnje sredine, a ne može da ih prenese na pokret, vid ili tako dalje, ovde se sa svim aparatima koje imamo radi korekcija te senzorne dezorijentacije, pre nego što se sa detetom i roditeljima uradi iscrpni upitnik i stručni tekst. Na osnovu toga se pravi individualni plan rad sa svakim detetom“, objašnjava Biljana Aničić, defektolog, somatoped i oligofrenolog i senzorni terapeuti.

Z jednom od ovih dobro opremljenim učeionicama srećemo prelepog mališana. Učiteljica je upravo završila čas sa njim. Mali nestaško je došao iz redovne škole, po inklutivnom obrazovanjom, ne za stalno, privremno, po želji roditelja, da stručnjaci pripomognu. Slušamo. On, nažalost, ne izgovara reči osim po dva odvojena sloga najednostavnijih reči, kao ma-ma.

Pitamo zbunjeni: kako je moguće da dete sa višestrukim smetnjama u govoru pohađa redovnu školu. Dobijamo kao odgovr žalostan pogled učiteljice koja se u međuveremnu osposobila i sa logopeda i defektologa. Kasnije saznajemo da je Zakon o inkluizovnom obrazovanju omogućio sve pa čak da redocbe pkole pohađaju i deca sa višestrukim psičkim i fizičkim smetnjama u razvoju. Bez obtira, objašva nama se, št pri Društvenim delatnostima postoji Interresorna komisija, roditeljeva reč je zadnja, a njegova odluka bude motivisina strahom, stidom i razumljivom željom da se dete prikaže kao zrelo za pohađane škole sa drugom decom.

„Smetnje u razvoju su – stanje, a ne bolest, koje kroz naš sistem može znatno da se promeni na bolje. Trudimo se da uklonimo predrasude, da naša deca ne budu diskriminisana i izolavana. Cilj je da decu socijalzujemo i da ih osposbimo za određeno zanimanje. Verujte, i posle 30 godina rada ja se divim kako naši stručnjaci postižu odlično rezultate sledeći cilj ove i sličnih škola u Srbiji“, zaključuje direktor Anđelković.

Jezilka patologija kod dece koja dođu u Školu 11.oktobar je veoma raznovrsna, uglavnom sa težim oblicima, što znači da dete ne razume naš govor, nema sposbnosti kodiranja naše spontane verbalne ekspspresije, pa se i od toga polazi u radu sa detetom, objašnjava logopedica Snežana Kitanović sa 25 godina radnog staža.

„Radimo individualno zato što je on sasvim drugačiji nego rad u grupi i posvećeni smosamo tom detetu budući da je kod njih pažnja nije usmerena, ali mi koristimo metode i tehnike na usmeravanje pažnje. Ako se desi kod deteta ne možemo iz nekog razloga darazvijemo govor, odnosno, spontanu verbalnu eksprsiju, mi koristimo sve druhe načine komunikacije, kao što su to dodir, gestovna i drugi vidovi komunikacije jer naša pkola odlično opremljena svim didatčkim sredstvima i asistivnom tehnologijom.

Psiholog Vesna Karanfilović kaže da poslednjih godina u Školu 11 oktobar dolaze uglavnom deca sa višestrukim smetnjama i da je sa njima rad strogi individualan, budući da odelje abrje od 4 do 6 deteta. Objašnjava da se u školi radi po IOP 1 programu, gde su lekcije, plan i program isti kao u redovnim školama ali prilagođeni za decu sa posebnim potrebama, dok je IOP 2 programom nastavni plan i program potpuno izmenjen, isključivo u skladu sa mogućnostima svakog deteta.

„Uloga psihologa je ovde višestruka: Saradnja s direktorom, sa nastavnicima, sa decom, sa roditeljima. Sa decom i roditeljima je savetodovna uloga jer naša deca jesu specifična, ali nema tu, kao u redovnim, odnosno, tipičnim školama, toliko vršnjačkog nasilja, svađe, nema toliko konflikata. Tako da je ovde uloga psihologa uglavnom savetodovna, da se popriča, ukaže. Inače, najviše truda treba uložiti u rad s roditeljima koji dolaze sa veoma velikim predrasudama, čak i strahom. Ne prihvtaju stanje svog deteta i imau prevelika očekivanja. Zato je moja uloga da putem razgovora roditelji prihvate koliko i šta može njihovo dete, a ne da ispunjavaju svoja očekivanja i ambicije.“, objašnjava Karanfilovićeva.

Kada se predrasude savaladaju i kada se ostvari saradnja sa roditeljima, sve ide lakše i brže. Otac deteta treće godine s Daunovim sindorm kaže da je srećan što je napredak, kako kaže,  „drastično“, vidljiv.

„Najpre, uklonjene su logopedske smetnje, izvršena je socijalizacija, naučio je zanat i mislim da ćemo od naredne godine tražiti posao za njega. Znate, moje dete, kada sam ga doveo u prvi razred, nije znalo ni kako se sedi na stolici, bez obzira što smo ga mi učili kod kuće. Danas svima poručujem, ne stidite se ako vam dete ima smetnje. Ukoliko su one slabije, ovde će nestati, ukoliko su jače, biće velikim delom ublažene i otklonjenje. Ono što je najvažnije, ovde će se opismeniti, ovde će steći drugove za ceo život“, poručuje naš sagovornik drugim roditeljima.

 

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Korak ka kompententnijoj inkuluziji“, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministartsvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji jedodelio sredstva“

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

3 komentara

  • Deca sa smetnjama u razvoju su zaista osetljiva kategorija stanovnista i treba im posvetiti posebnu paznju. Raduje da postoje ovakvi strucnjaci koji svojim entuzijazmom i ljubavlju prema poslu, omogucavaju deci da se lakse integrisu u drustvo i da budu prihvacena.

  • Ova skola, uposljenici i direktor, ali pre svega ucenici zasluzuju maksimalno postovanje. Na moju veliku srecu i neizmerno zadovoljstvo, imala sam cast da vise puta budem gost na njihovim proslavama povodom godisnjice rada skole i uoci pojedinih praznika i to su za mene neprocenjivi trenuci. Verujte, sreca te dece sto imaju goste, sto su oni akteri svega je neopisiva. A njihove priredbe i recitali rastacu srca.
    Evidentan je ogroman rad i zalaganje nastavnika i vaspitaca, dece pre svega, ali ona najcistija i najsvetija emocija koju deca pokazuju i prenose, ljubav, nema granice. Nebo je granica.
    Za mene, kao majku, veca je cast biti njihiv gost nego slusati Becku filharmoniju.
    Nemaju ta deca posebne potrebe, potreban je poseban pristup s nase strane, potpuno prihvatanje, bez predrasuda, a zauzvrat drustvo dobija mnogo.
    Jos jednom, pun respekt!

    • A što onda ne upišeš svoje dete u specijalnu školu kad ti je toliko lepo. A pokloni nekom karte za bečku fil harmoniju.

vaš komentar