Ispovest: Nevena Hadži-Kostić u bombardovanju Leskovca, koje je zauvek ostavilo žig, ostala bez 9 predaka (video)

Kada na ulici sretnete Nevenu Hadži-Kostić, ljubaznu i obrazovanu ženu s osmehom na licu, nećete ni naslutiti da ona u svom srcu nosi duboke rane savezničkog bombardovanja Leskovca, koje se dogodilo na današnji dan pre 78 godina, a u kome je izgubila devet svojih predaka.

Zbog toga su ona i njena sestra jedini potomci dve leskovačke porodice – porodice Panajotović i porodice Hadži-Kostić, a Nevena je jedini naslednik koja je zadržala prezime svoga oca.

„Ja tu tragediju celog života nosim sa sobom, ja živim sa tim. Nana i deda su držali na zidu sve njihove fotografije i nikada se od te velike tragedije nisu oporavili. Moja baka po majci Nadežda Panajotović je skinula crninu tek kada se moja majka udala 1959.godine“, priča Nevena za Jugmediu.

Više se priseća priča svoje majke o tragediji porodice Panajotović koja je imala dva sina i kćerku. Sinovi, njeni ujaci, Zvonimir i Časlav imali su 14 i 16 godina kada su 6. septembra 1944. godine poginuli od tepih bombi američkih „štuka“, a njena majka Gordana 10 godina i jedan dan.

„Panajotovići su živeli u svojoj kući u današnjoj ulici Nikole Skobaljića, na uglu gde je ulica Dositeja Obradovića i ona se tek sada renovira. Tu su poginula oba moja ujaka Zvonimir i Časlav. Deka Slavimir Panajotović, njihov otac je bio kao ratni vojni zarobljenik u koncentracionom logoru Dahau. Došao je novembra 1944., a Zvonko i Časlav su poginuli 6. septembra na današnji dan. Dva meseca nisu nađena njihova tela, a bili su stari 14 i 16 godina. Pronašao ih je njihov drug, kasnije profesor Slobodan Kodalović“, priseća se priče svoje majke Gordane Panajotović, udate Hadži-Kostić.

Sem oca, tog kobnog 6. septembra svi Panajotovići su bili na okupu u kući.

„Kada se iz pravca Slavnika čuo zvuk štuki, moja prabaka Paraskeva Panajotović nije htela da izađe iz kuće. Stavila je stolicu nasred sobe i sela, čekajući sudbinu. Baka Nadežda je zagrlila moju majku i s njom istrčala iz kuće i našla se u zbegu na Hisaru, a njena dva sina, moji ujaci, odlučili su da se sakriju s drugovima u jami koju su prethodno iskopali u dvorištu. Tu su sa svojim drugovima izgubili živote“.

U njihovoj kući živeo je nemački oficir, a Nevenina majka se priseća da je bio ljubazan i da je delio hranu sa njima.

Njena majka je ostala jedinica. Umesto da se zabavlja ona je mladost provela odlazeći na groblje, baka je skinula crninu mnogo godina kasnije, kada joj se udala jedinica.

„Moja majka je nosila teret cele porodice. Ni posle 50 godina, na prvom parastosu nastradalima, nije mogla da govori, ali je napisala pismo, čijeg se i ja početka sećam. U njemu je, naime pisalo: „Imala sam 10 godina i jedan dan kada su mi braća poginula. Nikada do 18 godina nisam slavila rođendane nego sam išla na parastose“.

Kada je javno počelo da se priča o toj velikoj tragediji u kojoj je stari centar Leskovca, nalik evropskim gradovima, zauvek izgubio stari sjaj i u kojoj je, kako se pretpostavlja, poginulo oko 2000 Leskovčana, njenu majku su „naterali“ da zbog snimanja ode na mesto gde su joj sinovi poginuli i brzo posle toga je doživela prvi moždani udar. Umrla je 1999.godine.

Kuća porodice Hadži Kostić, Neveninog oca, nalazila se baš u samom centru Leskovca, u današnjoj ulici Kosta Stamenković.

„U toj kući je poginulo sedam mojih predaka, a kuća je sravnjanja sa zemljom, pa je cela porodica živela u privremenom smeštaju sve do 1981. godine. I s očeve strane sestra i ja smo jedini potomci Hadži-Kostića. Međutim, samo ja nosim očevo prezime jer smo suprug i ja tako dogovorili pre venčanja“, ispričala je Nevena sve ono što je od uzbuđenja danas pred spomenikom stradalim Leskovčanima u savezničkom bombardovanju mogla od uzbuđenja da ispriča.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

5 Komentara
Najstarije
Najnovije Najviše glasova
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Ana
07.09.2022. 10:49

Citam ispovest o bombardovanju Leskovca 06.09.1944 g.i osecam obavezu da dodam tragediju moje porodice od ovog strasnog dogadjaja.Moja baba po ocu /Dusko, zenski frizer-Bebinac/, bila je udovica sa 3 sina /cerku je izgubila kad joj je bilo 5 godina/a udovica je ostala u 34 -oj godini. Othranila je decu,mog oca i striceve koji su nazalost -najstariji poginuo zajedno sa suprugom koja je bila pred porodjajem i koje su nakon 15 dana pronasli mrtve i zagrljene i tako ih sahranili a bomba je pala bas gde je sada Narodno pozoriste. Drugi stric,koji je interniran u logor Dahau koj i spominje Hadzi Kostic,imao je 18 godina i tamo je od batina umro a Crveni krst je obavesto moju babu o tome da su podatak dobili od nekog prezivelog logorasa. Tako je moj otac ostao sam sa majkom koja nikada nije htela da nama unucima prica o tome , a otac je celog zivota nosio slike svoje brace u novcaniku sve do svoje smrti.Takodje je svom jedinom sinu a mom bratu, dao ime svog starijeg brata koji je poginuo za vreme bombardovanja Leskovca a koji se rodio u istom mesecu kad je i brat poginuo.
Ovo sam napisala kao secanje na moje striceve cija je mladost zaustavljena strasnom tragedijom rata, i ne samo mojih striceva vec svih zrtava rata.Neka im je vecna slava i neponovilo se nikada vise.

FORum LIvii
07.09.2022. 11:55

Toliku tragediju je pokrio zaborav.
Jucerasnji dan bez komemoracije, bez cveca i minuta cutanja sadasnje generacije.
A kazemo da smo narod sa dugom istorijom ?
Pa i ovo je nasa istorija !

Kosta
07.09.2022. 20:55

Kako bez cveca,pa cvece i danas stoji.

kultura sećanja
07.09.2022. 22:27

Predhodni komentar „da je toliku tragediju pokrio zaborav“ je zapravo ono što nam se događa danas i što će nam se događati sutra a to je da smo, kada je kultura sećanja u pitanju spali na nekoliko slova u vidu strukovnih udruženja koji nas podsećaju na ove i ovakve bolne trenutke.
Gde su ovde predstavnici naroda
Gde je ovde vlast da ne kažem gradonačelnik ili predsednik Skupštine
Gde je ovde opozicija ona koja laje u prazno
Gde su ovde institucije sistema koje su obavezi da pripreme kvalitetno obeležavanje ovog haosa koji se dogodio Leskovcu te davne 1944.
Nema nikog od njih.
Pitanje je da li i znaju šta je bilo 6. septembra
Za Karleušu, Boru Čorbu, Jelenu Rozgu imamo vreme.
Za najtragičniji dan u istoriji Leskovca nemamo.
Razmislite koliko je to zdravo

Nebitno, ali eto
10.09.2022. 12:09
Odgovor za  kultura sećanja

Posle bombardovanja su Mrštanci organizovano dolazili zaprežnim kolima i odnosili sve iz porušenih kuća. Štuke su nemački bombarderi.