ISPOVEST Umesto da uživa u blagodetima posle 40 godina rada u Nemačkoj, sinovi je izbacili na ulicu

Bračni par Cvetković iz Leskovca 40 godina je radio u Nemačkoj, dok su dvojica sinova i kćerka, koje su ostavili u pubertetu, rasli u startu kod očevih roditelja. Deca su rasla u izobilju jer su Cvetkovići solidno zarađivali. Kada su sinovi odrasli, a oni dovoljno uštedeli, napravili su im kuće kao vile i kupili im po jedan stan na crnogorskom primorju, a ćerki dali bogat miraz u vidu novog BMW-a, spavaće sobe i drugih svadbenih poklona. Porodična ljubav je cvetala, sve je bilo idilično, dok S. Cvetković nije umro.

Tada nastaje tragedija za njegovu životnu partnerku koju ni u snu nije naslućivala. Mesec dana, naime, pošto se bračni par vratio u domovinu da tu uživa sa unucima i prauncima u blagodetima koje su teškim radom stvorili, S. Cvetković je umro. Iako je prevalio osamdesetu, bio je zdrav kao dren, ali gdinama bolovao od demencije.

I baš kada je zaboravnost uzela maha, sinovi su dobili ugovor o doživotnom izdržavanju, iako je bilo obrnuto, odnosno, S. Cvetković i njegova supruga su izdražavali svoju decu čak i u poznim godinama. U ugovoru S. Cvetković svojim sinovima na ravne časti poklanja svu nepokretnu i pokretnu imovinu.

„Tako se radi svuda. Ako nekog želiš da isključiš iz nasledstva, napišeš doživotni ugovor o izdržavanju koji je skoro pa neoboriv na sudu. U ovom slučaju namera je verovatno bila da se onemogući da i sestra nešto nasledi od imovine roditelja“, objašnjava advokat Igor Stamenković.

I ništa tu ne bi bilo tragično, mada jeste egoistično i neshvatljivo što se potomak ženskog pola nije pomenuo u ugovoru makar s jednim jorganom, „tuđa kuća“, kako Leskovčani i južnjaci nazivaju žensku decu. Ono što jeste više nego tragično i čak i advokatima i socijalnim radnicima čudno jeste da se u tom ugovoru ni jednom rečju nije pomenula supruga autora ugovora. Čudno je još i to što ispod ugovora nema njenog potpisa jer je veći deo poklonjene imovine stečen u braku Cvetkovića.

„Ovakav ugovor do sada nisam video, zapravo jesam jer je šablonski, ali je neshvatljivo da ispod njega ne stoje oba imena roditelja i krajnje nkorektno što je suprug izbacio suprugu iz jednog vida testamenta budući da su imovinu zajednički sticali, a po našim pouzdanim saznanjima, reč je o braku koji je bio solidan i o supružncima koji su bili veoma privreženi“, priča socijalni radnik koji je posredovao u ovom slučaju.

Pokojnikova supruga objšanjava za juGmediu da su dve kuće koje su u startu namenjene sinovima sazidane u istom porodičnom dvorištu i kompletno opremljene njenim i novcem njenog supruga jer u to vreme ni jedan sin ni njihove žene nisu radile.

S.Cvetković i njegova supruga ni jednom nisu letovaliu u stanovima na crnogrskom primorju jer za njih nije tamo bilo mesta. „Ili su oni bilo po 15 dana ili su izdavali stanove. Ostaću željna što ih nisam videla“

„Pored kuće starijeg sina za sebe smo sazidali manji objekat koji se lepio uz tu kuću. Nije to bilo nešto veliko – mali hodnik, kuhinja, kupatilo, dnevna i spavaća soba. Nije nam više trebalo, da budemo sami, da ne dosađujemo deci kad dođemo da živimo u Srbiji“, počinje svoju tužnu ispovest supruga S. Cvetkovića, koja ne želi da otkrije svoj identitet da ne bi ponovo imala problema sa sinovima, ali i da joj se ne bi „smejao svet“.

Vraćali su se iz Nemačke u Leskovac, priča, sa zebnjom jer je duže vreme osećala da se sinovi i snahe ne raduju njihovom povratku, spremanom dve godine.

„Moj suprug nije bio 100 posto dementan. Zaboravljao je ono što je bilo pre godinu dana, a pamtio ono što se danas dešavalo, od jutra do večeri. Normalno smo komunicirali. Međutim, ja nikada od njega nisam čula da je svu našu imovinu poklonio sinovima. Sećam se da je govorio da ćerka nema tu šta da traži, ali verovala sam da toliko ima pameti da ništa ne poklanja dok smo živi, iako su nas sva naša deca i unuci poštovali kada bismo po mesec, mesec i po dana provodlili leti u Srbiji. Nismo, čak, ni koristili one naše prostorije već bismo se stacionirali kod starijeg sina po njegovoj želji“, priča žena od 80 godina, koja i pored svih muka i tegobnog rada izgleda mnogo mlađe.

S. Cvetković je bolovao kratako. Umro je u snu, bez bolova, ali je to za njegovu suprugu bio veliki udarac jer su skoro 60 godina proveli zajedno.

Još se od tog šoka nije ni oporavila, a atmosfera u kući, a za početak živela je u kući starijeg sina, postala je nepodnošljiva.

„Ja nisam zdrava kao što je bio moj suprug. Bolešljiva sam. Imala sam nekoliko operacija i hodam sa štapom, a imam i hroničnu astmu. Mojoj snahi je najpre počelo da smeta što često noću odlazim do toaleta. Šuštala joj je voda pa nije mogla da spava. Smetao joj je moj noćni kašalj. Kako mi kuća nije bila dobro poznata, a sijalice nisam smela svuda pa palim, često bi umesto u moju sobu ušla u drugu i u mraku lupila u nešto pa ili ga oborila ili polomila. To je, do tada izuzetno ljubaznu snahu dovodilo do ludila. U pola noći bi nastajao haos. Umesto da me uhvati za ruku i odvede u sobu, ona mi se drala, ludovala, klela, psovala. Nisam znala šta me je snašlo. Pa, zar ja, gazdarica, domaćica koja sam sve ovo stekla radeći i tegleći po nemačkim fabrikama, da doživim u svojoj kući, mislila sam i pitala sam se i u sebi i glasno?“, priseća se.

Kaže da su snaha u unuk bili kao stražari oko nje i da nisu dozvoljavali da dodirne čak ni česmu, da popije čašu vode. Nedelju dana od smrti supruga, naredili su joj da ostane u jednoj sobi i da ne izilazi iz nje bez njihove dozvole.

„Donosili su mi da jedem, bacali pedamnom kao na kuče i stavljali bokal sa vodom“.

Kako je, nastavlja, videla da je đavo odneo šalu, počela je da se buni, najpre se okrenula snahi, pa unuku, pa sve ispričala sinu, terencu koji je retko bio u Leskovcu.

„Tog dana kada sam sve ispričala sinu, on je napravio lom u smislu da je vikao po svog sina i svoju suprugu i pretio im. Sutradan je otiša ponovo na teren, a ja sam ostala u paklu. Snaha me je od ranog jutra vređala, govorila da je to njena kuća, a unuk me je stiskao za vrat, umalo da me uguši, i govorio da će me ubiti ako mu još jednom nasekiram majku. Poslala sam aber ćerki da dođe. Došla je, ali joj je unuk jasno stavio da znanja da ona nema šta tu da traži i ako neće da bude dobar gost da zna gde je kapija. Ćerka je otišla u suzama i na izlazu je rekla da mi ne može pomoći“, jasno govori lucidna starica koja je sa unukom izašla ispred zgrade da udahne svež vazduh.

Stanje se nije smirivalo. Nedelju dana kasnije ponovo se sa terena vraća sin, ali ovoga puta, kako priča baka, potpuno „preparin“.

Rekao je majci da ovako više ne može da se živi, da ona smeta, da u kući neće niko da je čuva i da ima tri izbora: Ili da ide u dom za stare ili da ide kod ćerke ili bilo gde.

„Skamenila sam se. Kakav dom, kakvo čuvanje, pa ja se sama čuvam, pa ko mene može iz moje kuće da izbaci? Pozovem mlađeg sina da raspravimo situaiciju i kažem obojici, onako u besu, da ću obe kuće i stanove da prodam. Gledaju me objica sa podsmehom, a mlađi sin me zagrli pa mi reče: Majko, pa ovo je sve naše, ti nemaš ovde ništa i ova garderba koju nosiš je naša“, priča i plače žena kojoj ruke podrhtavaju i koja dušu nprestano hladi kratkim gutljajima vode iz flašice.

U tom šoku nekako je shvatila šta joj je suprug napravio ali se u magnovanju setila onog objekta koji su ona i njen životni saputnik napravili za sebe, a koji nije stigla ni da počisti od dolaska iz Nemačke. Još je bilo teže, priča, što nemačke penzije nisu stizale zbog promene prebivališta i brdo dokumentacije koja je trebalo da se šalje tamošnjem penzionom fondu.

„Rekla sam, pa dobro sinovi, idem ja onda u moj kućerak. Međutim, onaj mlađi, još bezdušniji mi kaže da ni to nije moje. Nisam verovala, mislila sam da me lažu jer moj suprug je mene mnogo voleo ne bi me ostavio bez ičega“.

Pravi puzu u ispovesti. Plač prerasta u jecaj. Potom, čas priča o njihovoj bračnoj ljubavi, čas kune svog muža. Kaže da mu do sada nije zapalila sveću iako je prošla godina dana.

Tek mesec dana kasnije pokazan joj je u Centru za socijalni rad ugovor o doživotnom izdržavanju gde je videla da je sve bilo onako kako su joj sinovi predočili. Plakala je tamo, pitala kako može da se promeni ugovor, odgovarali – nikako. Tvrdi, međutim da ispod tog ugovora ne stoji potpis njenog supruga, zapravo, da malo nalikuje da je pisan drhtavom rukom i veruje da je falsifikat. „Ili su ga, možda, sinovi prevarili jer je potpisan baš u vreme kada je dementnost uzela maha. Ja sam molila ćerku da povede parnicu, ali su mi i ona i advokat rekli da je to nedokazivo i da bi se parnica izgubila“.

Dan posle rasprave sa dvojicom sinova u kojoj su snahe suflirale u korist muževa, starica je skoro na silu smeštena u staračkom domu, ali se tu nije dugo zadržala jer je po nju došla ćerka i odvela je svojoj kući, a braću prijavila za zanemarivanje i zlostavljanje majke, pa je pre početka sudskog postupka odustala od daljeg gonjenja, iako se majka nije složila sa tom konačnom odlukom.

„Moja ćerka je najmlađe dete i mnogo radi, skoro po ceo dan, pa sam pala na teret njenoj deci, unuci i unuku kojima sam najmanje pružala u svom životu. Sada jesam mnogo bolesna, a doprineli su mi stresovi koje su mi priredili sinovi i moj pokojni muž. Veći deo vremena prvodim u krevetu i plačem. Ćerka, zet u unici me teše, ali ne pomaže. Ovo nije moja kuća, stvari koje me je okružuju nisu moje. Tuđi je krevet i nije moja posteljina, a za svog života iz Nemačke sam donela i snahama dala, ali i sebi ostavila, najmodernije, najkvalitetnije i najlepše posteljine, ćebad, jorgane, jastuke… Kuće koje smo moj suprug i ja svojim rukama zidali i napunili stillskim nameštajem, posuđem, i sa svim što jednom domaćinstvu treba, računajući i alate vredne oko 100.000 evra, sada su na na drugom kraju grada. Moje srce je tamo, pa zar da ja budem isterana skoro na ulicu pri mojeg onolikog bogatsva?“ neprestano se pita žena.

Prošlo je skoro 11 meseci, a sinovi je ni jednom nisu obišli

Njena dva sina sa celim svojim porodicama sada ne razgovaraju s majkom, ali ni sa sestrom, koja je volela braću iako je bila kao siroče u toj porodici

„Naljutili su se. Oni su, izgleda, mislili da ja živim u domu a oni da uzimaju moju penziju, pošto sam ja starijeg sina, koji manje zarađuje od mlađeg, bila ovlastila da u Srbiji podiže moju penziju. Ali, moja penzija je mala jer ja sam malo odvajala za penzijsko osiguranje, njanižu skalu, kako bi što više imalo za nih. Da nije udovičke penzije, a ona je niska, ne bi pokrila ni za osnovne troškove. Jedina mi uteha što i finansijski nisam pala na teret ćerke i njene porodice pred kojom osećam veliki stid“, objašnjava, a mi ne pitamo o kom iznosu je reč.

Kaže da je prvi put posle dve godina pre nekoliko meseci svoju penziju primila u svoje ruke, a njen unuk, dečak od 17 godina, priča da je najveći problem što baka odbija hranu. „Sve manje i manje jede. Kada je došla iz Nemačke baš je bila punačka, malo više, sada se prepolovila. A pritisak nikako da stabilizujemo“, kaže.

Baka svoju priču završava time da su je sinovi „izbacili na ulicu“ samo sa „ličnim prnjama“.

„Kao krpu, kao pocepanu majicu ili zarđali tanjir, a za njih sam živela, za njih i za njihovu decu“, priča dok joj se oči mute od umora.

Pozdravljamo se i obećavamo da nećemo pomenuti njeno ime. Dok odlazimo čujemo kako pita unuka da li se nije „obrukala i rekla ono što ne treba“, a ko zna šta je to još trebalo da ispriča.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

20 komentara

  • Dokle god u Srbiji pa i na celom svetu favorizuju musku decu, bice ovakvih prica. I svaka majka padne u ruke zenskog deteta, dok sinu ostane sve. Ne poznajem muskarce a da osecaj za roditelje imaju kao zensko dete.

    • Upoznaj me… Majci mogu sve da dam a nista da ne uzmem.Majka, imenica bez zamenice

    • Deca ,sinovi ili cerke imaju apsoltno ista prava kod nasledjivanja i dibiju jednaji deo,,samo u bivsij jugoslaviji nije tako,,a zakonodavac ne zeli da promeni zakon u Srbiji ,jer sve te sudije i pravnici su takodjer nepravedni i neposteni pa nastavljaju sa diskriminacijom zenskog deteta.U Francuskoj nije tako ,zakon je drugaciji,drzava uredjena,,

  • Tim sinovima komanduju žene, znači žene su zle, sebične, da su to njihove majke, one bi sve dale. Pošto ne žele da dele muževe sa drugoim ženom, majkom, one patološki ljubomorne posesivno isteruju svekrve. Nemaju razum da i te sinove moraju da rode žene i da ne mogu da vole muža a mrze ženu koja ga rodila.
    No, ovde je u pitanju, razmišljam, velika otuđenost, ključno je da su te sinove čuvali stari, baba i deda, pa su verovatno izgubili osećaj za roditelje. Uz to su razmaženi, pojili su ih novcem, nisu trpeli, a mučeno biće bolje razume tuđu muku. Deca su obesna , egoistična, nemaju samilost. Socijalno su teško zapušteni. Mislim, da ih treba izbrukati i reći javno njihova imena, da javnost vidi kakvi su. Zabrinuće se kako0 da udaju i žene svoju decu, kad su takvi neljudi, dobri za izbegavanje. Možda da ipak kažete makar selo, tad će svi znati o kome se radi.
    Važna je osuda javnosti. Ja bih stavio naslov DA LI ŽELITE OVAKVU TAŠTU? Pa opišite snajku.

    • A tebi je bas jako bitno da znas ko su oni, ko je ta jadna zena, bitnije od samog problema. Eto, to je u ovoj selendri bitno, konacno se nasladiti tudjom mukom jer ste nekom celog zivota zavideli sto ima i sto uziva iako taj radi dan i noc da bi nesto stekao a vi spavate po ceo dan. mrznja i samo mrznja

  • Baka bi uz pomoc cerke trebalo da angazuje dobrog advokata, u cemu biste mogli i vi iz redakcije da pomognete u preporuci posto je rec o starijoj osobi. Vestak grafolog ukoliko se sumnja u falsifikovan potpis i medicinska dokumentacija koja bi dokazala stadijum demencije kod preminulog svakako daje sanse da se nesto uradi po ovom pitanju. Medjutim za to je potrebno da baka ima nekog ko je voljan da joj pomogne i vodi kroz ceo proces.

    • tako je, samo kad advokati ne bi radili po principu ko vise plati. ovde svi potpisuju svakog i za 100 evra ima da svedoci na sud sta god pozelis, tesko doci do pravde gde je prevara na ceni.

    • Verujem da su se kuce vodile na oboje tako da suprug nije mogao sve da im prepise dok je ona ziva, mozda i gresi ali mislim da dobar advokat moze da obori ovaj ugovor o dozivotnom izdržavanju. Onda ona može da povrati imovinu i njima da vrati milo za drago. Mada oni su sami sebi kazna koliko su zli i loši ljudi

    • Taj ugovor moze biti nevazeci jer sa tom bolescu osoba nije u stanju da donosi samostalno razumne odluke,morao je ugovor biti pisan i potpisan u prisustvu advokata i javng beleznika, socijalnog radnika itd,,osecam da se radi o prevari i falsifikatu

  • ima vise njih koji su radili i sve dali deci pa im vraceno kao da su stoka ali ljudi cute i trpe najvise zato sto ovde ima mnogo ljudi koji zavide i mrze pa jedva cekaju da cuju nesto lose da se slade..uzas . treba se plasiti od Boga ako niceg drugor

  • Pogresno postavljate. Sta me briga ako neko uziva, pd toga nemam nista. A .ozdabude korist ako posramim svoje, jer ljudi se sile zato sto krijemo. To je vrsta nasilja. Ako nije vidljivo ono ne prestaje. Vazno je pisati, pricayi, reci ko su nasilnici

  • Kao kad se zena stidi sto je muz bije, pa krije. To je davno proslo vreme. Prost svet misli tako. Danas svako treba da se oglasi i trazi pomoc. Ko se podsmeva nije normalan i sta vas briga za blesave.

    • Znam jednog što ga źena često mlati a on se naravno toga stidi. Nikome ne priča o tome. Ċuti i piše pesme. Doduśe, pesme su mu nikakve, ali ipak piše. Jer ċe da pukne ako se kroz poeziju ne isprazni. Ali niko ne zna njjedan stih iz neke njegove pesme, al zato svi znaju za nasilje u porodici. I ċute. Pokvareno ċute i naslađuju se.
      I ko je tu negativac? Mi, naravno, jer ċutimo. A treba ga oduzeti toj nasilnoj źeni i dodeliti na staranje nekoj poštenoj i krotkoj seoskoj udovici, pa ċe se tako zlostavljani vratiti u svoj prirodni habitat.
      U ponedeljak idem da prijavim i spasim čoveka, a vi svi što znate, samo nastavite da ċutite.

    • Moj savet,ako nekog volite,volite se,provodite,uzivajte u zivotu,al ne radjajte decu,ovo je samo jedan primer koliko su deca nezahvalna i ne cuvaju roditelje kad ostare,ima ovakvih primera mnogo

  • Ko kako seje tako ce i da znje, tako se kaze. Baka nek dugo pozivi, a sinovi da docekaju isto sto i njihova majka, da budu isterani iz svojih kuca

  • Ukoliko je stečeno u braku, ugovorom o doživotnom izdržavanju otac je mogao samo da pokloni svoj deo. Čak i da je želeo da proda nešto od imovine morao bi da ima saglasnost supružnika, imajući u vidu da je imovina stečena u braku. Jedino ukoliko je građeno od penzije imao bi 100% pravo imovine jer za razliku od plate koja je u braku zajednička penzija nije.
    Verujem da je građeno od novca koji su zajedno stekli i svaki iole dobar advokat bi starici obezbedio polovinu koja joj pripada.

    • Da sinovi ne bi otudjili, advokat hitno da stavi zabranu otudjivanja imovine za cije vlasnistvo je postupak u toku dokazivanja.

  • Baš tako, gledaju deca tih sinova i snaja svoje roditelje! Doći će i oni na red nek ne sumnjaju u to, ali njihova majka je živa i treba da živi i uživa u starosti, pogotovu što je to zaslužila! Ovde bi država i centar za socijalni rad trebalo po hitnom postupku uz dobrog advokata da odrade posao po zakonu! I ugovor o doživotnom izdržavanju je oboriv čak i uz validan potpis pokojnika! Gospoda ima svoju polovinu na sve što su stekli odnosno što je obuhvaćeno ugovorom verovatno i na sve, samo ako poseduje lekarsku dokumentaciju o belesti pokojnog muža! Nesklapaju se ugovori na prevaru, ovde je to po mom mišljenju sto posto, a koliko su grabljivi i nezahvalni sestri nisu dali ni jednu krpu! Vi ste ovo objavili, započeli da tako kažem pa vas molim da kao i do sada pomognete u nevolji, gospodi i njenoj ćerki da pravda bude zadovoljena a sinove bi na stub srama ko srednjem veku pa nek ih k… nu. u i ..uju!!!!

  • Djaba su radili u Nemačkoj nisu se rasvestili deci ništa za života dok su živi njihovo posle toga pripada njima Njeni sinovi sram da bude procice oni grdje nego ona to sigurno sticice ih suza majčina Od boga neka se plaše stoke jedne kuće nebi izbacila zaobi me bilo a kamo li majku pa neka je najgora na svetu majka je jedna

  • Да је деда био при себи и да су имали доброг адвоката могли су жени да обезбеде нужни смештај или бар право на доживотно уживање у делу куће.На жалост ово је прича која постоји у свакој фамилији са варијацијама и са понекад лошим да не кажем трагичним исходима.Зато,бабе и деде,очеви и мајке, док сте свесни и моћни за живота решавајте проблеме јер после нема кајања.

vaš komentar