Nijedan komentar koji ste uputili povodom mojih pisanija nije me nimalo naljutio. Ali, stvarno.

Moje je geslo bilo i ostalo da je kudikamo bolje imati naspram sebe inteligentne oponente, nego šupljoglave apologete uz sebe. Kada sam pisao na koju bilo temu, samo sam želeo da čitaocima dobronamerno, bez previše pametovanja i parade, iznesem svoje mišljenje. Ništa više. Insinuacije dela komentarluka su u najboljem duhu palanke, a ona po meri svoje pameti sve shvata dogmatski, pa tako i političku korektnost.

Postavljate pitanje zašto ne kritikujem SNS. A ja kažem: cela jedna kolumna je kritika SNS-a i AV-a. Ali, ne čitate! Vas samo interesuje kritika. Bez obzira na pisanje. Da li je neko pod punim imenom i prezimenom, sa sve slikom, oštrije od mene napao SNS i AV? Niko. Ni približno. Da li se falim? Pa, naravno. Da li mislim ozbiljno? Pa, naravno.

Komentari u kojima ste vežbali pljuvačne žlezde nisu me dodirivali. Kad ste pisali o Udbi – još manje. Opše mesto, polazna tačka svakodnevnih naših prepucavanja je: ti si peder, majka ti je kurva, radiš za DB. Da li treba da se braniš od toga? Ma, jok! Taman posla! Pa, to je smisao života i duhovna hrana životno promašenih likova. Oduzeti im ljaganje i klevetanje drugih – zašto bi živeli?
Samo onaj koji radi u i za DB, zna ko je saradnik DB-a. Lanjski snegovi. „Što je bilo i što može biti, ništa meni nije nepoznato. Sve što dođe, ja sam mu pripravan!“

Kada nedostaju argumenti, pribegne se pseudoargumentima po principu argumentum ad hominem, kojim se obezvređuje kritičar. Umesto da kažete neke argumente, za koje ne kažem da ih nema, vi koristite stari manir – obezvrediti kritičara. Gle, i to je ljudski i leskovački! Ako, naši smo. Zar ne? Međutim, ni to nije naš izum. Ma, ne! Ni drugi nisu ništa bolji.
U svojoj raspravi Eristička dijalektika Schopenhauer navodi: „Kad primetimo da je protivnik nadmoćan i da nećemo biti u pravu, treba preći na nivo ličnog, vređati, biti grub. Intimiziranje se sastoji u tome da se sa predmeta spora (jer smo tu već izgubili) pređe na onog s kojim se prepiremo i da se nekako napadne njegova ličnost.“ Sigurno se pitate šta me je toliko pogodilo u vašim komentarima da bih ovo pisao.
Jedan komentar koji nikada ne bih očekivao, koji me je dobrano potresao, pristigao od poslednje osobe koja takav komentar može da uputi. Pogađate naravno svi vi. To je komentar pod skrivenim imenom: Istina! Piše Novinarka, ne bilo ko!!!

Šta piše dotična persona? Neverovatno je da imate hrabrosti da vređate druge, da ih analizirate i etiketirate. Ja bih vas tužila da sam na njihovom mestu.“

Šta ja kažem? Šta sam ja to napisao, u kakvo sam osinje gnezdo dirnuo – pa toliki bes? Gospođo, pa šta ako sam napisao robijaš? Kada neko ode na letovanje, on je turista; kada nekog uhvate u tuđem krevetu, on je dorabotnik; a kada neko ode u zatvor na robiju, on je robijaš. Kada se vrati s robije, on je bivši robijaš, a možda i budući. Bez obzira na to da li je pravosnažno osuđen ili ne.
Ranije su svi bivši robijaši postajali visoki partijski i državni funkcioneri i dičili su se svojim, bivšim, robijaškim statusom. To su čuveni Naši univerziteti. Obrnuto je sada. Bivši visoki rukovodioci, ministri i gradonačelnici postaju robijaši – i stide se toga. Gle, i jedni i drugi su u osnovi robijaši.
Vi, gospođo, ne možete tumačiti ono što ne poznajete. Politički dijalog se, gospođo, razlikuje od demokratskog dijaloga. Da li bar to znate?
Ali, sve ovo nije tako strašno i zbog toga se ne bih žestio, no nastavak je strašan: Ja bih vas tuzila da sam na njihovom mestu. Samo zbog ove rečenice sve ovo pišem!!Mislio sam da su za nama ta strašna vuneno-miloševićevska vremena. Jok, more! Tu su! Zbog ovoga je Vaš komentar najgori primer pamfleta, govora mržnje, tako karakterističan za fašistički način mišljenja i ponašanja. Još ste ga tako pompezno naslovili: Istina. „Istina, to sam ja“, kaže Isus Hristos. Niko drugi nema pravo na istinu. Istina je rašomon. Da li znate to?
Vi ste, gospođo, zaraženi lažima i neistinom, kao ulična devojčura sifilisom. Za boga miloga, pa Vi ste novinar – predstavnik javne reči! Vi koji treba da ste „nedremano oko“ demokratije, Vi kao novinar, koji ste čuvar ljudskih prava za javno izgovorenu i napisanu reč, hoćete mene, raba božijeg, na robiju, pod katancem da smestite! Stidite se, sram da Vas bude!

Tužite me Vi, jer Vi ste predvodnik procesije dodola, narikača, crvenih barjaka sa svastikama, gnusoba takvih kao Vi – koje marširaju za neofašizam. Da li hoćete da Vašu fašističku epigenetiku prenesete i na nas? Da li Vi to sve nas preispitujete k‘o da ste Sokrat? Navikli na diktaturu misli, navikli na jednoumlje, navikli na to da donosite odluke po nečijem dekretu, da budete nečiji poslušnik i „puppet on the string“, Vi hoćete i da apsite! Vi biste hteli sve u kazamat, u Gulag, na robiju, gde i Vaš obožavani – pod katanac svi koji drugojačije misle. Da nas satrete, uništite, a zarad iskazanog, sopstvenog mišljenja. Opa, bato! Ali, neće moći! „Malo morgen“, viče onaj ispod požarevačke lipe.

Gospođo novinarko, „Istina i sloboda su zahtevne ljubavnice pošto imaju malo ljubavnika“, pisao je Kami; kako stvari stoje s novinarima i ljudima koji misle kao Vi – njih Dve će u Srbiji umreti nevine, jer s kim će Istina i Sloboda u atmosferi jednoumlja i cenzurisanih medija? Međutim, ne zavidim Vam, žalim Vas, jer, kako ono reče onaj starac hilandarski: „Kakve su ti misli, takav ti je život.“ Zakatančen.

Istina: Nešiću, ovo što ste napisali, prvo nije kolumna. To profesore vi ne znate šta je, niste studriali novinarstvo.

Ovo je sasvim nevažno, ali besan na Istinu, kršeći svoja pravila, da joj odgovorim.Tačno je, inženjer sam tehnologije. Ali jeste kolumna. Da vam pojasnim. Da naučite jednom za svagda. Kolumna je „u novinarstvu tekst pisan u prvom licu jednine s neskrivenom ironijom i čak satiričnim karakteristikama. Žanrovski se svrstava u članke mišljenja.
Budući da kolumnista iznosi svoje mišljenje ili osvrt na dešavanja u društvu, kolumna je kao i ostali članci mišljenja, često prožeta izvesnom dozom subjektivnosti.“ Kako ja ne pišem o uticaju gama zraka na narandžaste komarce i sablasne nevene u sazvežđu Armagedon Mlečnog puta, već iznosim svoje mišljenje i osvrt na neka dešavanja u društvu s neskrivenom ironijom, ovo je kolumna. Satirične i ironične kolumne pišu Basara i Draža, a članke mišljenja Vukadinović, Antonić i ja. Tačka.
Dosada sam pisao autorski tekst, odsada sve su to kolumne. Zbog Vas, Istino moja. Da li su te kolumne nešto valjale ili su bile treš, o tome svako ima prava dati svoj sud. Svako, pa i Vi, Istino.

Da li, Deskonja, lamentiram nad sudbinom bivšeg gradonačelnika? Da! Zbog toga što je hteo da uništi SPO u Leskovcu? Da! Samo zbog toga? Da! Jedini i samo jedini razlog je To? Da! Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada.
Lep dan i svako dobro na letovanju.

Poznati novinar Tirnanić svojevremeno je rekao da leti ne pišu veliki novinari, već sitna boranija. Leti, u nedostatku tema, počinje sezone drekavaca, proplakalih ikona, afričkih pčela ubica, crnih skakavaca, koji pustoše jug Srbije, dvoglave teladi, najezda Beli supova, jastrebova, ćelavih Kobaca i orlova, koji odnose ovce i krave, i svašta još. E, to, svašta još, pišem ja: kolumnistička sitna boranija; ili, kako Kanjoš Macedonović kaže: „Bolji i viši odoše boljima i višima, a ja jedva i vama dopadoh.“

Dr Vjačeslav Nešić
P.S. Molim svoje bivše studente da ne komentarišu. Nemojte, ko boga vas molim.